Манастири ресавске Свете Горе
Дуж Велике Мораве, у њеном средишњем току, у срцу ресавског краја, смештено је мноштво средњевековних манастира због чега је Ресавска Света гора сматрана светим местом и вековима након њиховог настанка остала једно од најпосећених дестинацаја значајних за очување православља.
На десној обали Велике Мораве, јужно од Свилајинца, а западно од Деспотовца и манастира Манасије, у Доњој Ресави, налази се шест манастира насталих вероватно у истом раздобљу - крајем 14 и почетком 15 века - када и манастири
Древни споменици православља и српске културе сведоче о изразитој духовности на овом простору и значају речног тока највеће српске реке за народ који гравитира овом подручју. Вековима уназад верници су посећивали ова места и тражили уточиште у богомољама до којих се некада долазило воденим путем. Због мноштва манастира на малом простору, део десне обале Велике Мораве на путу ка Деспотовцу и од Свилајнца према Марковцу, од давнина је називан „Ресавска Света Гора“. По предањима предака ових средњевековних задужбина је некада било дванаест. Остало је девет и сви заједно представљају целину која се назива Ресавска Света Гора. То су Томић, Јаковић, Радошин, Ивковић (о њему нема поузданих података), Добреш, остаци манастира Девесиње, Златенац и Буковица. Последња четири манастира су у атару села Гложани. Активни су Буковица и Златенац. Манастир Добреш је обновљен и налази се на око 2 км југоисточно од манастира Миљково. Од манастира Девесиње видљиви су само трагови некадашњег постојања.
Има података да је 1420. у Буковици (сада Миљков манастир) радила преписивачка школа. Ако се има у виду да је Манасија (Ресава) била велики преписивачки центар, седиште издавања и штампања књига, због чега се намеће закључак да се преписивање житија, псалтира и средњевековних значајних писаних докумената и списа обављало и у мањим црквеним здањима, па су самим тим и ови доњоресавски манастири имали ову значајну улогу.
Као све српске светиње и ове уз ток Велике Мораве претрпеле су током историје многобројна скрнављења и разарања. Упркос похарама и забранама ширења вере у време турског зулума на њиховим рушевинама народ се молио и подизао нове цркве како би сачували традицију и преживели ропство и ратове. Чак ни сиромаштво није сметало њиховом васкрсењу, напротив, људи су и у тешким временима градили светиње скромних размера, украшавали их фрескама и иконама и тако обновљене предавали новим генерацијама у аманет да се на местима где су се дизали темељи цркава служи литургија и упућују молитве Богу.
Mанастир Јаковић, на десној обали Велике Мораве, код села Дубока у атару црквене општине Јагодина, посвећен је Вазнесењу Пресвете Богородице. По предању ктитор грађевине је кнез Лазар Хребељановић. Црква је подигнута у 14. веку непосредно уз сеоско гробље. У сачуваним документима из периода градње мноштва светиња дуж тока Мораве кнез Лазар у ктиторској повељи датој манастиру Раваница помиње село Јаковић. Манастирски комплекс, који је прозван Јаковић по самом месту коме припада, запустео је крајем 17. века. Непуно столеће касније заслугом мештана је обновљен, у потпуности је подигнут из рушевина и постао духовно средиште Срба ресавског краја. По предању житеља околних села овде је често на молитву и причест долазио капетан Коча Анђелковић, у време успостављања своје Кочине крајине. Манастир се и иначе налази у непосредној близини његовог села, тадашњег Пањевца, данас Кочиног села. Дели их Морава истовремено и спаја. Залагањем свештеника Петра Коруновића манастир Јаковић је још једном обновљен 1894. године и са незнатним променама и данас служи народу овог краја. Манастир је данас без монаха.
Миљков манастир раније је био познат као Манастир Буковица, смештен је у атару села Гложане у општини Свилајнац, на десној обали реке Велике Мораве. Припада Епархији браничевској и представља непокретно културно добро као споменик културе.
Миљков Манастир се први пут помиње у турском попису из 1467. године као црква Ваведења пресвете Богородице. Раније се звао Буковица, по селу које је ту некда постојало, а данашње име добио је по свом добротвору, трговцу кнезу Миљку Томићу, који је на темељима старе цркве подигао нову цркву 1787. године. Он је био и један од најважнијих сарадника Карађорђа Петровића у борби против Турака. Манастир је имао посебно важну улогу у време Првог српског устанка због свог положаја у близине скеле на Морави, којом је, најкраћим воденим путем, у време војевања против Турака преношено оружје и муниција, а у манастиру су се тајно састајали устаници из Ресаве и Шумадије.
Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године, када је кнез Лазар својом хрисовуљом - повељом о даривању и овај верски објекат поклонио манастиру Раваница, где се помиње као БУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ. Постоје пак и тумачења да је манастир подигао његов син, деспот Стефан Лазаревић, али је то више претпоставка по народном казивању него што је историјска чињеница, тим пре што нема писаних докумената о томе.
Историчари и чувари традиције наилазили су на историјске податаке који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. године радила манастирска преписивачка школа за преписиање старих књига. После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане, на основу чега се тврди да је неоспорно реч о манастиру Буковица. Нема писаних трагова о манастирском животу из периода турске владавине у 16. и 17. веку, али је у време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској карти уцртан верски објекат као манастир Буковица. Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске манастир порушен и спаљен.
Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти манастирској. Од 1787. године па на даље и преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића.
Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза „дванаест србских нахија“. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после пада Кочине Крајине за одмазду спалили. Некако у то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник истог имена као обновитељ светиње, Миљко Ристић из Лапова који веома интензивно и делотворно наставља са већ започетом обновом манастира. У овом периоду се обнавља рад манстирске школе за описмењавање и образовање првих српских писара, учитеља, попова и других учених људи овог краја. Исту школу је, пре њих, завршио војвода Стеван Синђелић (око 1780-85) док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра у Гложану.
У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир има значајну улогу, постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника. Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу устанака бирају кнеза Петра, али он то одбија. Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа на поклон црквено звоно на коме је писало: ''ливено за владе Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Године 1830. звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша, манастир Миљково је касније добио ново звоно. Сломом Првог Српског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и спаљен. После Крађорђевог погубљења, око 1820. године манастир је делимично обновљен. Наставља са духовним радом и остаје место окупљања верника и народа ресавског краја. Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира и садашња грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње успон манастирског живота.
И Манастир Томић који припада Епархији браничевској Српске православне цркве смештен је у долини Велике Мораве, у шуми, недалеко од села Војска у општини Свилајнац. Црква је посвећена светом апостолу Томи. Претпоставља се да његово име не долази од имена ктитора, већ од деминутива имена светитеља коме је црква посвећена. Манастир је подигнут у време деспота Стефана Лазараевића, када се широм Србије граде верске монументалне грађевине. Вероватно је подигнут пред крај постојања српске деспотовине, када се у време деспота Стефана формирао слој нове властеле. До овога је дошло након погибије старе властеле у Косовском боју. Деспот је изгледа послушао Бајазитов савет, да уздигне мале и незнатне племиће да би му били послушнији и захвалнији од старе властеле. Они су према својим могућностима следили деспота Стефана у његовој задужбинарској делатности, отуда се појављују као ктитори или обновитељи манастира и цркава.
У писаним траговима први пут се помиње 1467. године у "Тефтеру браничевског субашилука", под именом "Идин", уписан заједно са селом Војска. Из поменутог записа - тефтера се може закључује да је братство манастира плаћало Турцима порез у износу од 20 акчи што указује на то да је манастир био сиромашан и као такав једва опстајао. Старо име манастира "Идин" везано је за манастир код села Грнчар, који данас представља остатке два села близу овог манастира. Као и остали манастири, рушен је више пута, а време је уништило остале манастирске зграде. Но, народ га је обнављао те им је манастир служио дуго као парохијска црква. Недавно су обновљене две манастирске зграде, уређен је прилаз и омогућен лакши приступ светињи.
Скромна грађевина цркве Манастира Томића сведочи о скромним материјалним могућностима не само другог ктитора - обновитеља, већ и првог ктитора - оснивача, с обзиром на чињеницу да се обнова вршила на истим темељима цркве која је претрпела бројна пустошења и разарања.
