Градови уз Мораву
Ћуприја је једини град који лежи на самој обали Велике Мораве. Остале насеобине се само наслањају на њено корито и гравитирају току највеће српске реке.
Ћуприја спада међу малобројна места у Србији којима је у имену сачуван траг турске вишевековне владавине. Њено име потиче од турског израза за мост и иако нема грађевину која ће попут ћуприје на Дрини асоцирати на ова времена, има стари жути мост који повезује њене две обале. Место није велико нити је на далеко познато по нечему што би било симбол насеобине и атракција за посете туриста. Враћањем у прошлост оживљава се она лепша романтичнија страна постојања српских насеобина у којима се одвијао живот пре него што је модерно доба условило бржи ритам развоја.
Ћуприја данас изгледа сасвим обично, као већина мањих места јужно од престонице. На левој обали реке поред жутог моста још је жива градска плажа која житељима овог места у летњим месецима обезбеђује уживање. На десној обали реке простире се моравски парк који улепшава околину, пружа могућност за шетњу, нуди информацију о живом свету уз моравски коридор. За љубитеље провода и уживања у боемском амбијенту сплавови и кафанице нуде забаву достојну сећања на период када је недеља била празник, а одлазак у кафану стил живота. И ту се намеће прича о песмама у којима је опевана река. Неке се и данас певају, стварају се нове баладе, подиже чаша у здравље Мораве и свега око ње. Тија река заводи својим миром, и даље уз њено корито ветар дува, на Морави се само где где окреће воденични точак, скеле су утихнуле. И само у песмама се оживи стих који садржи сву сету на прошла времена: Ој Мораво, па Ој Мораво тија реко, Уз Мораву ветар дува, На Морави воденица стара, Скелеџијо преведи ме преко, Коме шумиш, ој Мораво, С оне стране Мораве, па Воденичар на Морави, Моравско предвечерје, Морава се утишала, Село моје крај Мораве, Девојке са Мораве, У Мораву цуре загазиле, Вековима жубори Морава, Поморавски врбаци, Месечина над Моравом, Ој Мораво зелена доламо, Морава је моје море, Морава тихо тече... А спевали су их Мирослав Илић, Цуне Гојковић, Тозовац, Радиша Урошевић, Добривоје Топлаовић, Александар Илић...
У тексту Драгана Савића, професора из Ћуприје, за туристичку разгледницу Ћуприје, наилазимо на податке који упућују на корене средњевековне насеобине која је једина остала да битише на самој облали Велике Мораве. Он каже да је захваљујући повољним географским својствима долина Велике Мораве још у праисторији, а нарочито у каснијим историјским раздобљима постала стециште разних етничких група, народа и култура. Подсећа да су још у вековима пре нове ере долину Велике Мораве насељавала племена Трибала и Меза и да су из ових крајева племена праседеоца потиснули Келти, а да су римски oсвајачи ову област укључили у новостворену провинцију Мезију.
Мост на Морави код ушћа Раванице, на месту где се њено корито сужава, познат је од времена Римљана. Поред моста ниче римски град Horreum Margi - Житница Мораве, који је вековима био највећи град у унутрашњости Горње Мезије. Од 1-4. века Horreum Margi је био центар за израду оружја и највеће складиште жита, по чему је и добио име Житница Мораве. Највећа важност била му је у томе што је град лежао на месту где је био главни прелаз преко Велике Мораве где су Римљани подигли зидани камени мост.
Професор Савић даље наводи да је град разрушен под налетима варвара, који су у првој половини 5. века започели провалом Хуна у северне провинције Источног Римског царства. Претпоставља се да је град обновљен и поправљен као утврђење у време цара Јустинијана (527-565), и од тада се под првобитним античким именом више не спомиње.
Доласком Словена у ове крајеве почетком седмог века реке и насеља су добила нова имена. Грци су територије које су та племена населила прозвали Склавинија, а река Маргус постала је Морава. Све до 12. века, када су Немањићи успоставили владавину и настојали да формирају државу овим крајевима су владали Византинци.
Тада се по први пут појављује име Равно а односи се на важну трговачку станицу у срцу Поморавља. Топонима је најраније забележена у књизи у оно време познатог Арапског географа Идризија из 1154. године који је своје најважније дело написао на двору норманског краља Роџера II. Крсташи који су идући ка Светој земљи избијали на реку Мораву, бележили су у својим путним дневницима овај град термином Rabnel, Ravenelle. Равно се помиње и при сусрету великог жупана Стефана Немање и Немачког цара Фридриха I Барбаросе 1189. године. Касније се Стефан Првовенчани састао 1215. године са угарским краљем Андријом II у Равну ,,на међи отачаства мојега“. Као град, Равни се помиње и у најстаријим српским изворима из прве половине 13. века. Само име града указује на његов положај у равници, истовремено може да се односи и на разарање његових бедема у прошлости и сравњивање са земљом.
Средином 13. века Равно су прегазили Татари када је по свој прилици насеље било потпуно разорено, јер се у повељи кнеза Лазара о даривању поседа Раваници помиње као сеоска насеобина, а не као град или утврђење. Године 1381. сазидан је манастир Раваница. Око манастира је био подигнут град са 7 кула, а сама црква је била раскошно украшена. У повељи дарованој манастиру стоји да је кнез Лазар поклонио многа мања места манастиру заједно са земљом међу којима су села Сење, Жировница и РАВНО. То је уједно и први пут да се стари римски град Хореум Марги помиње као село.
Падом Србије под Турску власт и заузимањем Смедерева 1459. године па све до почетка 19. века становништво Србије па и ових крајева око Мораве се често исељавало. Под турским ропством велики број становништва одведен је у Цариград, у Угарску је прешло око 200.000 Срба, углавном из долине Мораве. У време првог пописа (1467) село Равно је имало 33 куће, десет година касније има 41 домаћинство. У великим сеобама Срба расуло се становништво Равног тако је 1516. године у њему нађено само 6 кућа. .
У време Турака Равно је било ,,обична паланка“, станица на Цариградском путу са хановима за преноћиште и одмор путника и коња. Морава је у том периоду премошћавана једино за време војних похода. Тако је освајањима Сулејмана Величанственог (1521 -1566), постављен привремени понтонски мост на Морави. Равно се тада јавља као град Морава и као седиште кадилука, а касније се зове Морава Паланка или Морава Хисар (Морава варош, град). Није било мостова све до средине 17. века, са једне обале на другу прелазило се помоћу скеле.
Турски мост, може се рећи први на овом делу Велике Мораве после римског господарерња простором око Маргуса, подигнут је тек 1658. године, у време припрема великог везира Мехмед-паше Ћуприлића за поход на Ердељ. Дрвени мост који су Турци подигли на рушевинама старог римског моста представљао је најважнији прелаз преко Мораве на ондашњем ,,царском“ друму. Темељно је грађен, био је лепог изгледа и деловао стамено иако је имао целокупну дрвену конструкцију. Ваљда због тога није ни називан мостом него Мехмедовом ћупријом. Од подизања овог сталног мост- ћуприје, насељено место почиње да добија данашње име и габарите којима сада располаже. У 16, 17. и 18. веку Ћуприја постаје пристаниште на Великој Морави.
Монах Стефан, игуман манастира Раваница који је и сам избегао у великој сеоби Срба 1690. године са ових простора, 1718. поново је дошао у свој манастир и забележио да је за време аустријско- турског рата (1683-1699) било велико расељавање народа, а да су манастири и села потпуно опустели, неки од њих сасвим изгорели. Ћуприја је по опису Аустријских официра из 1784. године била паланка на десној обали Мораве са 90 турских и 20 српских кућа, имала је две џамије и четири кафане, седам ханова и исто толико пекара. Паланачке зграде биле су од дрвета као и мост преко Велике Мораве. Ослањао се на 12 непомичних понтона, размере су му биле 318 корака у дужини и 14 корака по ширини. Обе стране имале су капије које су се закључавале у смирај дана а отварале у рану зору. За напредовање Ћуприје у то време поред цариградског друма од значаја је и била и пловидба Моравом. Транспорт робе ишао је воденим путевима преко Дунава и Мораве, у правцу отоманске империје и Балкана. Моравом се бродило све до почетка 19. века.
Крајем 18. века, са аустро-турским ратом (1788-1791), мења се демографска слика српске деспотовине. Становништво из поморавске долине мигрира на север, преко Саве и Дунава. Запустела су огњишта из ћупријског краја. Како се наилази на писане трагове из тог периода у запуштеним авлијама није било ,,ни певца да запева, ни пса да залаје,, .
Чувене дахије чије је погубљење изазвало сечу кнезова уочи самог устанка раје, чиниле су велике зулуме с почетка 19. века. Ћупријска нахија била је под влашћу Кучук Aлије док је мост на Великој Морави приграбио Мехмед Фочић-ага. У самој Ћуприји и на положајима око ње било је ангажовано 1500 до 2000 турских војника. Први српски устанак, а посебно битка на Иванковцу крај Ћуприје, донела је велики успех српским устаницима и полет који се више није могао зауставити. Већ Други српски устанак доноси знатне промене по мир и бољи живот мештана паланке. Прве облике аутономије потврдиће на састанку Милош Обреновић и турски везир Марашли Али-паша који су се састали 1815. године у једном од ханова крај самог ћупријског моста.
Ови догађаји узимају се као прекретница у развоју и данас једине вароши на самој обали Мораве. Престају исељавања, почиње ера интензивног насељавања крајева око Ћуприје и околине. Преци данашњег становништва дошли су из косовско-метохијске области, јужно-моравских и тимочко-нишавских крајева. Турци се повлаче из чаршије 1834. а напредак је евидентан судећи и по расту броја житеља српског порекла. Стари дрвени мост посустаје, у другој половини 19. века у неколико наврата грађена је нова дрвена конструкција преко реке. Кад Морава полуди и однесе са собом ћуприју мештани су враћали у погон скелу која је готово читав век служила народу.
Први гвоздени мост на Морави код Ћуприје постављен је тек после Првог светског рата. Имао је судбину као већина његових узводних сапутника. Срушен је при повлачењу немачке војске октобра 1944. године. Непуну годину касније покренута је обнова моста на истој локацији сличних димензија. Са повременим репарацијама стамена творевина људских руку један је од најстаријих мостова у Србији. Користи се свакодневно, бележи локални хроничар Драган Савић.
