Морава је реч која означава воду у већини речника словенских језика
Бројне су недоумице око порекла имена реке Морава као и већине хидронима и топонима на територији Србије. Тумачења су разна, имају упориште у језицима племена и народа који су кроз историју обитавали на овим просторима.
Ако се крене од старосрпске транскрипције ова реч означава област обраслу свежом младом травом обично уз воду. Истовремено морава је у староспрском језику означавала и специфично зелену боју. У старим речницима је такође могуће наћи да исто значење има и облик речи „мурава“. Тражећи порекло речи морава путеви воде до тумачења да ова прасловенска, свесловенска и старосрпска реч значи мору – кошмарни сан и да потиче од глагола морити. Могуће је наћи тумачење да ова реч значи луг, место покривено зеленом травом, што опет представља везу са хидронимима из ове регије.
Морава је реч која означава воду у ширем смислу и стога је чест топоним за реке: Велика Морава, Западна Морава, па Јужна Морава, све три у Србији, али и Биначка Морава, река у јужној Србији, као и само Морава као реке лоциране у Чешкој, Словачкој и Аустрији, све леве притоке Дунава. Постоје и насеља под овим именом у Бугарској и Словенији. Морава је било старо име за Гњилале, место на југу Србије, као и име једне од најзначајнијих српских средњовековних држава, насталих непосредно након распада Српског царства. Са придодатим придевом сува, мала, доња и горња добија значење имена насеља у Србији и Чешкој, а само Морава је одредница и за име планине у Албанији и некадашњи санџак у Темишварском пашалуку, истог имена је и аеродром у Нишу, српска термоелектрана, назив је ракетног система и бренда цигарета у Србији. 
У моравској Србији кнеза Лазара, крајем XIV века, развио се један нарочит стил градње цркава и манастира, познат као моравска школа, сматра се најсрпскијим и најоригиналнијим стилом у средњовековној српској архитектури. Имала је неке посебне карактеристике које су је издвајале од других градитељских творевина оног доба. Грађевине су постављане на тролисној основи, уписаног крста, имале су једну или пет купола и, понекад, припрату (улазни део), на којој је такође била купола. Оно што је посебно одликовало цркве моравске школе био је њихов спољни изглед – зидови су били од наизменичних редова црвене опеке (цигле) и сивкастог малтера, а имали су и пуно украса у виду преплета, стубића, лукова, шаховских поља, тако да се добијала једна шарена површина са пуно укуса израђена. Цркве су украшаване розетама – ружама, кружним вајарским орнаментима. Најпознатије цркве моравске школе су Раваница, Лазарица, Манасија, Каленић, Љубостиња, Наупара, Нова Павлица, Враћевшница.
У Вуковом „рјечнику“ Морава је означена као вода која тече кроз Србију и улива се у Дунаво. Могуће је пронаћи тумачење да је име највеће српске реке келтског порекла и да потиче од две речи мор и авон са значењем велика река. У руској етимологији сусрећу се биљке под овим именом са значењем мека сочна млада трава или бусен. Исти облик и исто значење присутни су и у другим словенским језицима.
Дакле, у Европи је најмање шест река које носе име Морава. Свакако нису јединствене, на различитим странама су старог континетна, да ли постоји икаква веза међу њима и нешто што их осим етимологије спаја, тешко је закључити на основу постојећих доказа, што уосталом и није неуобичајена појава јер се и на осталим континентима појављују топониме истог имена, са истим или различитим значењима – као што су река Дрина, Тара, Бистрица, Рона, Рајна...
Морава се помиње и у Херодотовој историји под називом Бронгос где се наводи да протиче кроз Трибалску равницу. Једно од занимљивијих тумачења имена реке о којој се испредају приче и певају песме је веза са прасловенском богињом по имену Мора или Морана. Оно што нам се неће допасти односи се на особине чаробнице под овим именом – она је зла жена, вештица која мори људе. Ако се овом тумачењу дода чињеница да су све три наше Мораве плаховите, мутне, опасне и тајновите, пре свега непредвидиве и варљиве реке, могло би да се прихвати као истинито ово тумачење имена Мораве. Оне у пролеће, прикупљањем отопљеног снега са околних планина прошире корита, набрекну и изливају вишак наноса из свог тока. Препуне су вирова и због своје преке ћуди односе животе. Лети, на високим температурама пресушују и опет праве проблем живом свету. Кад су питоме и драге заузимају значајно место у песмама и причама предака и потомака. Ни нове генерације не оклевају да је ставе у стих и опевају јој ток.
И тада, као главни лик једне књиге, садржи све оно што у својој бити она и јесте. Да бисмо добили потпуну слику о значају Мораве некада и сада, издвојићемо из Вукове заоставштине стихове који је можда најпрецизније описују. „Што Морава мутна тече, ај вај! Морава тече свако вече. Да ли паша коња јаше? Ил' старице платно беле? Нити паша коња јаше. Нити старице платно беле. Већ се купају две сестрице. Магдалена и Калена. Магдалена препливала. Калена се утопила. ''Магдалена, мила сестро! Не говори нашој мајци Да сам јој се утопила Већ да сам се удомила! Бистра вода младожења! До два брега, два девера! Две рибице – јетрвице! Ситан песак – сви сватови!''
Слободан Николић, професор књижевности из Чачка у свом раду „Морава – име реке“ позивајући се на Речник САНУ, нуди варијанту да је корен речи по свој прилици, прасловенски „мор“ и да не значи ништа друго до – смрт. Доста је речи у српском језику које смисаоно извиру из овог корена а које недвосмислено упућују на највероватније значење речи Морава: глагол мòрити (чинити да неко умре, насилно лишавати живота, усмрћивати; харати, пустошити; замарати, исцрпљивати, изнуривати; чинити да неко трпи, пати; притискати, мучити; онеспокојавати, прогањати; посустајати од умора; мучити се око нечега) и мóрити (бојити у црно платно или пређу). И све то, ни мало случајно, Морава од кад тече свако вече ради са људским животима.
„Не заборавимо да у оквиру западно и јужнословенског митолошког пантеона постоји и богиња Морана која оличава зиму и смрт, али и митолошки лик који се зове Мора и који означава женског, али неретко и мушког, демона који је најчешће невидљив или изгледа као неразговетна људска сенка.
Са друге стране, и у митологији древних Хиндуса, са којима имамо заједничко језичко порекло, постоји демон који је кушао Буду, који се зове Мара, а чије име значи смрт, односно умрети и који означава телесно зло света. Да ли је Морава добила своје име по томе што је себи редовно узимала данак у људству (што, нажалост, чини и дан-данас), што је морила род човечији настањен око ње, или по томе што су у њој људи бојили (мастили) платно и кудељу, остаје мала загонетка коју можда и не треба одгонетати. Тајновитост много више привлачи него јасност. Барем у овом свету“ – каже чачански професор и сам саткан од градивних елемената из Западне Мораве.
А сад она ведрија и лепша, далеко умилнија страна Мораве за српски род која доноси уверење да смо њеним постојањем предодређени за нешто велико и моћно. Место уливања Мораве у Дунав, пре археолошких налазишта Винчанске културе и Лепенског вира, а у близини места Дубравице, одмах до места Костолац и археолошког налазишта из римског периода - Виминацијума, улива се у Дунав река Велика Морава, и постаје део њеног црноморског слива. На том месту био је смештен антички град Маргум. И та чињеница говори да је мистични ток Мораве и њено дуговечно постојање можда одређено овом географском одредницом. Ту негде, око њеног тока, увек се одвијао живот, још у праисторији, преко предримског и римског доба и средњег века до данашњег дана. Тече лењо кроз било старчевачке културе и опет потврђује да није без разлога текла баш том трасом где су људи формирали своја огњишта и битисали милионима година уз њену свесрдну помоћ и њен утицај. Ту градили путеве, железницу, подизали насеља...
Александар Обровски, еколог из Новог Сада, добитник највиших еколошких признања у земљи, истовремено уметник песник и сликар, Мораву надугачко и нашироко описује као вишезначну реч и појаву. На једном месту каже да је „тешко рећи да ли је Србија цела, сама по себи Друга великоморавска држава? Важност река Морава у Србији је несагледива и безгранично различита како за саму нашу државу, тако и за Балкан и Европу. Као први и довољан доказ наводимо вековну историјску чињеницу - сви путеви у свим смеровима и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су долинама неке од Морава или, и кроз неке од њених притока“.
Обровски сугерише да би се схватила горе поменута српска Морава потребно је видети карту, уочити невероватну бројност топонима и видети кроз која све места ова река пролази. Ти топоними имају доста примеса турских речи, али ни скоро пет стотина година њиховог присуства на територији вековне Српске државе нису учинили да они нису задржали српске језичке карактеристике и да су у корену лако препознатљиве и свесловенске.“
