Воденим путем кроз наш крај
Да нам реке буду чисте, ваздух здрав а природно окружење пожељно за живот, морали бисмо више да се побринемо за заштиту природних лепота које су нам генерације пре нас оставиле у аманет да се бринемо о њима и неоштећене и очуване их предамо будућим генерацијама
Велика Морава, најдужа српска река целим својим током протиче најплоднијим и најгушће насељеним подручјем централне Србије, кроз већи део Шумадије и Поморављa. У њој се огледа цела Србија. Историјски, етнолошки и културолошки представља најзначајнију реку у региону. У њеној долини рођена је српска држава, а веза ове реке и народа ушла је у многобројне легенде. Њену непредвидиву нарав, природне лепоте и плодност коју дарује човеку, величају од памтивека епске песаме и уметничке творевине, заслужила је јединствену народну игру (моравац), уметнички правац (моравски стил) и целу једну школу (моравска школа), па и само име државе (Моравска Србија). Човек који носи са собом изразите карактериститке свог народа, по њој добија одредницу уз име и презиме – Моравац. Обележила је детињство и живот многих генерација.
Пратећи коридор 10, пловећи уз Цариградски друм и магистралну железничку пругу, кроз општину Велика Плана, од крајње јужне тачке у Марковцу, до изласка из Лозовика, на северу ка ушћу у Дунав, њен ток је дуг 36 километра, више него у було ком делу свог воденог пута. Пре регулације корито Мораве било је дуже због меандара, али и опасније због изливања и плављења плодне равнице. Морава је и за римску империју била значајна водена рута. Римљани су је назвали Margus, Западна Морава је била Brongus, а Јужна Angrus. У српској историји њена долина је постала колевка савремене српске државе на почетку 19. века, још раније Кнежевина Моравска Србија је историографски назив за једну од најзначајнијих српских средњовековних држава, насталих непосредно након распада Српског царства у 14. веку. Моравски стил у српској архитектури (од седме деценије XIV века) сам по себи представља аутентични српски начин градње, за разлику од рашког и вардарског стила који су настајали под директним утицајем романике и византијске архитектуре, због тога се моравска школа сматра најсрпскијим, најоригиналнијим стилом у средњовековној српској архитектури. Утицај ”моравске школе” осетио се и помиње се у бројним хроникама тадашњих европских империја. Стотинак изворних и народних песма Срби су испевали у славу Мораве, тема је не малог броја књижевних дела која величају њену лепоту и плоднос, или пак указују на њену злу ћуд и водоплавност.
И у новијем периоду Морава за Србе има велику моћ и симболику - посвећују јој музичари савремене песме и кола, без њеног помена не прође ни једно окупљање, ничу туристички објекти уз њене обале, велики број клубова, предузећа и удружења носи њено име, коридор је моравски, њене трагове налазимо у опанцима, традиционалној ношњи, сплету игара, расама и сортама биљних и животињских врста. Тако гледано у Морави се осликава велики део Србије, српски народ и српска култура.
Седамдесетих година, код села Лозовика, пре напуштања територије општине Велика Плана, са дна Велике Мораве извучен је стари чамац од око 12 метара. Био је прекривен муљем и тако конзервиран сачуван од труљења и пропадања. Чамац је уствари дуго храстово дебло издубљено нагоревањем, а претпоставља се да потиче из доба досељавања Срба на Балкан. То потврђује да је река била један од значајнијих водених путева досељеника и староседелаца овог подручја. Велика Морава од града Сталаћа, спајањем Западне и Јужне Мораве тече још 185 километра до ушћа у Дунав, на рукавцу између Смедерева и Костолца спаја се са моћном воденом површином „лепог плавог Дунава“. Са својом дужом притоком Западном Моравом укупне је дужине 487 км. Сакупља у своје корито све важније водене токове зпадног и јужног дела Србије, због чега је, истичу љубитељи река, пуна лековитих вода. Њен слив, са 32 притоке, чини 42 одсто територије Србије. Мелиорацијом скраћена за стотинак километара и даље је остала најдужи водени пут на Балканском полуострву, жила куцавица, али и претња за житеље дуж њеног тока. Надође, побесни и разлије садржину на плодну ревницу.
Морава није пловна још од Римљана, двадестак и више векова, само једним делом тока око ушћа, свега три километра, од Љубичевског моста делтом до Дунава, могућа је пловидба. Повремено мештани и копачи шљунка извуку са дна реке зарђала сидра и до два метра распона. Неки се чувају у завичајним музејима, а неки остатак историје проведу у муљу и шикарама уз Мораву. У недостатку историјских података и извесних чињеница занимљива су нагађања о пловности реке. Тек по који чамац, туристичи, уживања ради, пресече њене воде, опрезно да се не насуче на спрудове. Бујице преко ноћи промене дно, нанесу песак и камење, дрвеће и грање. Продубљују је и копачи песка и шљунка, остављају изроване обале, удубљења налик језерцима. Мали је број плажа, углавном неуређених и блатњавих. Ширина тока реке је између 80 и 200 метара, највећа дубина корита иде до 10 метара. Урушавају јој ток багери, моћне машине лоциране на сепарацијама шљунка и песка.
Временом су наноси шљунка и песка из притока смањили њену дубину и пловну моћ. Када је средином прошлог века рађена мелиорација намера је била да се поново оспособи корито за пловидбу мањих речних пловила. Ништа од планираног није реализовано због трошкова који би испразнили државну касу, па се поново у новије време заговарало, уз могуће концесије и међународна улагања, да се Европа повеже са истоком и југом континента системом канала и речних токова Морава – Вардар – Егејско море. Године 1841. до Ћуприје су из Дунава допловиле четири поштанске лађе. Од тада се стално води полемика о пловности Велике Мораве. Данас се покреће питање обновљивих извора енергије и у том смислу се актуелизује изградња хидроцентрала на Великој Морави, које би уједно омогућиле да Морава буде пловна, али и да служи за наводњавање. Постоје и мишљења која све наведено оспоравају. Далеко важније од пловности Мораве је укроћење њених вода, опасних по околину кад надође.
Морава и њене притоке још увек плаве обилно и често уништавајући плодну равницу целим својим током. Одувек плодна моравска долина је увек била најгушће насељен део Србије али су велике поплаве спречавале насељавање самих обала реке. Једино веће место на самој обали Мораве је Ћуприја, друге насеобине су се развијале мало даље од њеног корита, укључујући Параћин, Јагодину, Баточину, Лапово, Свилајнац, Велику Плану, Пожаревац и Смедерево. Мања места и села су опстајала уз њено корито градњом насеобина далеко од њеног тока: Варварин, Глоговац, Марковац, Велико Орашје, Трновче, Милошевац, Лозовик, Симићево, Ореовица...
Регате љубитеља реке са експедицијама истраживача, плове два пута годишње, од Ћуприје до ушћа и од Јагодине до Шалинца. Придруже им се чамци Ибром из Краљева и потврђују да је могуће и воденим путем премрежити Србију. Кажу путници ове експедиције да наилазе на шкољке, водене пужеве и ракове, убеђени да је вода чиста чим се у њој настањују плашташи. Од Јагодине до Свилајнца, на десној обали реке подигнуто је у време деспота Стефана Лазаревића шест манастира: Јаковић, Томић, Рдошин, Златенац, Добреш и Миљков манастир, до којих је, практично, могуће доћи једино са воде.
Кроз Велику Плану Морава тече лењо, не меандрира као својим првобитним током, плави кад сакупи воде са Рудника, са југа и запада Србије. Рашири корито и избаци наплавину дуж њива и плодних ораница. Укротити се неда. Нема више скела. Оне некадашње, којима су се превозили са једне обале на другу ратари, запрежна возила, сељаци на пијаце, ђаци у школе, више не постоје. Ни као остаци историје, музејске вредости. Престале су да бродаре последње средином прошлог века. Најдуже је трајала код Трновча и Старог Села, а оном која је повезивала Орашје и Ливадицу, допловио је у Србију из Бесарабије Карађорђе пред смрт. Док шетате поред реке у околним ,,барама” могу се посматрати барске корњаче како крстаре воденим површинама. За разлику од скелеџија, оне опстају вековима на овим просторима и представнице су једне од укупно две слатководне врсте корњача које живе у Европи.
Очување биолошке разноврсности, спречавање и успоравање нестајања и угрожавања биљних и животињских врста и њихових природних станишта као основних компоненти генетског, специјског и екосистемског (био)диверзитета, је приоритет заштите природе на глобалном нивоу Србије, самим тим и воденог тока Мораве. Очување природе, заштита станишта биљака и животиња, ретких угрожених врста, важно је како за сам биљни и животињсаки свет, тако и за нас зато што нам пружа екосистемске услуге - изворе хране, разноврсност сировина, смањује ефекте све више изражених климатских промена и омогућава наш опстанак, истичу свуда и у свакој прилици борци за здраву животну средину. Па ипак, пловећи Моравом, или идући њеним обалама наилази се на обиље смећа, дивљих депонија, брда неразградивих материја.
У свом току Велика Морава грли најлепше пределе Србије, истиче се невероватном лепотом, пространством које изазива дивљење и радост. Утапајући се у њима национална миљеница прави прелеп амбијент за уживање и изучавање. Спајање Јужне и Западне Мораве код Сталаћа представља јединствен призор, спајају јој обале стари гвоздени мостови, дивљом је чине вирови, бујно растиње, наноси почупаних стабала и грања. Морава је река која истовремено улива страх и радост, њу треба волети и поштовати, чувати и чистити, истовремено прибојавати се њене снаге и моћи, ћуди која превлада када препуни корито. Даје и узима.
