Конвенција о правима детета популарно названа Устав детета садржи одредбе којима се регулишу обавезе родитеља, породице, друштвене заједнице према деци, када се ради о деци са сметњама у развоју инсистирање на павима детета има још већу тежину. Текст је конципиран са намером да се родитељима укаже на права која могу да остваре за децу са сметњама у развоју
Генерална скупштина Уједињених нација је 1989. Године усвојила Конвенцију о правима детета, први међународни уговор који се посебно бави правима детета. Све до усвајања Конвенције сматрало се да је дете довољно заштићено у оквирима опште заштите породице. Конвенција се популарно назива и Устав детета. Права детета, на чије су се поштовање обавезале државе које су ратификовале Конвенцију, односе се на апсолутно свако дете. Ипак, када се говори о деци са сметњама у развоју, инсистирање на поштовању права детета има још већу тежину, јер су она најосетљивији део свеукупне популације.
По Конвенцији о правима детета: „Дететом се сматра свако људско биће које није навршило 18 година, уколико се законом који се примењује на дете пунолетство не стиче раније. Забрањена је дискриминација деце по основу инвалидности и захтева посебне мере за осигурање права деци.” С обзиром на то да се ради о међународним стандардима, ниједна држава која је ратификовала Конвенцију не може да тврди да је њен однос према правима детета њена унутрашња ствар. СФРЈ је још 1990. Године ратификовала Конвенцију о правима детета, континуитет је настављен формирањем Државне заједнице Србија и Црна Гора, која је била као држава чланица УН, дужна да сваком детету осигура права садржана у Конвенцији, као и у осталим међународним уговорима чији је потписник. Тада је СЦГ, као чланица Савета Европе такође преузела обавезу да у наредне две године стави потпис на Европску социјалну повељу.
Престанком функционисања скарћене државе Југославије и формирањем две нове државне заједнице – Србије и Црне Горе, све тековине пређашњег државног уређења прешле су у надлежност државе Србије. И данас важе све конвенције чији су потписници наши надлежни органи функционисања Републике Србије.
Иначе, поменута Европска социјална повеља, као комплементаран инструмент Европске конвенције о људским правима која штити грђанска и политичка права, унапређује заштиту основних социјалних и економских права грађана држава потписница. Повеља, такође, успоставља механизме којима се гарантује поштовање установљених права и слобода од стране држава – уговорних страна. За разлику од основних људских права која подразумевају слободе грађана и где је држава дужна да обезбеди њихову примену, социјална права представљају степен више и чине их комбинација закона, политика и мера, односно активно учешће државе у њиховом остваривању.
Социјална права, између осталог, подразумевају и право на рад, социјалну и здравствену заштиту, становање, образовање, запосленост. Потписивање Европске социјалне повеље, држава потписница документа је у обавези да усклади законодавство, одлуке и мере са потребама особама са хендикепом.
О правима деце са сметњама у развоју
Државе су одговорне за стварање законских основа за мере чији је циљ постизање пуног учешћа и равноправности особа са инвалидитетом. Према Стандардним правилима УН за изједначавање могућности које се пружају особама са инвалидитетом, национално законодавство којим се регулишу права и обавезе грађана требало би да укључује и права и обавезе особа са инвалидитетом. Државе имају обавезу да омогуће особама са инвалидитетом уживање њихових права, укључујући и њихова људска и грађанска права, на равноправној основи са свим осталим грађанима. Државе морају да обезбеде учешће организација особа са инвалидитетом у развоју националног законодавства које се односи на права особа са инвалидитетом, као и учешће у сталној процени тог законодавства.
Али и поред усвојених међународних конвенција и Стандардних правила УН за изједначавање могућности које се пружају особама са инвалидитетом, особе са хендикепом, како деца, тако и одрасли, и даље су дискриминисани. Да би се у нашој земљи остваривала права предвиђена међународним конвенцијама и повељама, постоје бројне препреке као што су: недовољно информисање и комуникација на релацији грађанин – установа, недовољна прецизност закона, неадекватни надзор над спровођењем закона, најчешће недовољно образован кадар који у пракси спроводи законе, културно-социолошко наслеђе које игнорише особе са ометеностима, и читав низ пропуста који се могу навести као појаве које утичу на непоштовање права детета и одраслих особа са инвалидитетом.
Из Конвенције о правима детета направили смо избор чланова или њихових делова који, по нашем мишљењу, завређују да буду посебно истакнути због свог значаја за децу са сметњама у развоју. Читајући овај приручник, у сваком поглављу моћи ћете да се упознате са неким од одабраних чланова, који ће, ради лакшег препознавања, бити уоквирени и истакнути ружичастом бојом.
Новчана давања која обезбеђује држава, а на која имају права и деца са сметњама у развоју, односно њихови родитељи су:
1.Дечји додатак
Ово право остварују сва деца чији родитељи имају ниска примања. Право на дечији додатак после навршених 19 година остварују деца са сметњама у развоју за које је донет акт о разврставању, уколико су обухваћена програмом образовања и оспособљавања за рад, као и деца над којом је продужено родитељско право, и то најдуже до навршене 26 године.
- Родитељски додатак
Захтев за остваривање родитељског додатка подноси се општинској управи. Родитељ остварује право за сву децу без обзира да ли имају сметње у развоју или не. Једини услов је да дете није смештено у дом.
- Додатак за помоћ и негу другога лица
Захтев за остваривање овог права подноси се Центру за социјални рад, надлежна комисија Републичко-Покрајинског фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених вештачи, а Центар потом доноси решење. Износ додатка за помоћ и негу другог лица је 13% од просека зараде у РС.
Одговорност родитеља
Оба родитеља имају заједничку одговорност за подизање детета. Држава ће пружити помоћ родитељима у остваривању одговорности за подизање деце и обезбедити развој установа, капацитета и служби за заштиту и бригу о деци.
Ваше дете има право да реализује сва права која му припадају и то није питање ни милостиње, ни добре воље, ни хуманости, већ је то обавеза друштва и државе.
Права која деца са сметњама у развоју могу да остваре у РС:
Продужење родитељског права Према Закону о браку и породичним односима родитељ врши родитељско право до пунолетства. Међутим родитељско право се може продужити и после пунолетства детета ако дете није способно да се само стара о својим правима, личности и интересима. Предлог се подноси општинском суду до пунолетства детета. Закон о финансијској подршци породици са децом предвиђа да деца са сметњама у развоју и после 18. године могу имати право на дечји додатак ако родитељи поседују судску одлуку којом им је продужено родитељско право.
Судови су у последњих пар година имали флексибилан став према годинама детета при подношењу предлога, те је велики број родитеља деце са сметњама у развоју добио судску одлуку којом им је продужено родитељско право, иако су предлог поднели када је њихово дете већ имало 22 или 23 године. Лишење пословне способности „Пунолетна лица која нису спсобна да се сама старају о својим интересима, која нису способна за „нормално расуђивање” (душевна заосталост или душевна болест или неки други узрок) могу се на предлог родитеља, браће, сестара или органа старартељства, пред судом лиштити пословне способности.” Када суд донесе решење којим је неко лице лишено пословне способности, Центар је дужан да том лицу у року од 30 дана постави старатеља. Према нашем законодавству сврха старатељства над пунолетним лицима јесте да се заштити њихова личност, што се првенствено остварује њиховим збрињавањем
Заштита од злостављања и занемаривања
Држава ће заштитити дете од свих облика малтретирања док је под бригом родитеља или других особа које се о њему брину и успоставиће одговарајуће програме превенције и помоћи жртвама злостављања. и лечењем, као и обезбеђивањем имовинских и других права и интереса лица лишених пословне способности. Лишење пословне способности уписује се у извод из матичне књиге рођених. Родитељи се често одлучују на лишење пословне способности своје деце у намери да заштите њихове интересе, јер страхују и брину за детедову судбину после њихове смрти. На тај начин се осигуравају да ће Центар по службеној дужности покренути поступак и детету/особи лишеној пословне способности после смрти родитеља поставити другог стараоца.
Додатак за помоћ и негу другог лица финансира се из будџета РС Право на овај додатак има лице коме је, због природе и тежине стања повреде или болести, неопходна помоћ и нега за обављање радњи ради задовољавања основних активности самозбрињавања. По члану 37. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, „Лице које због тежине и природе болести и болесног стања није способно да се самостално креће ни у оквиру стана уз употребу одговарајућих помагала, нити да се само храни, свлачи, облачи и да одржава основну личну хигијену, као и слепо лице и лице које постиче вид са корекцијом до 0.05 има право на додатак за помоћ и негу другога лица.
Ово право није везано за имовинско стање особе која га остварује, нити за имовинско стање његове породице, као ни за узраст оболелог. Додатак за туђу негу је медицинског карактера, могу га остварити особе које су болесне, али не и лица са менталним сметњама. У нашем законодавству не постоји модификован облик туђе неге, на пример за особе које се тешко крећу ван стана, или за особе са психичким сметњама.
Особе са сметњама у развоју остварују ово право под истим критеријумима као и лица без сметњи у развоју. Ниједан закон не предвиђа облик помоћи за, на пример, надокнаду за личног асистента. Да би остварили ово право потребно је да поднесете захтев Центру за социјални рад на територији општине у којој имате пребивалиште. Центар по службеној дужности Социјална и породично-правна заштита предмет доставља Првостепеној комисији Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених (РФ ПИОЗ), која на основу Закона о пензијском и инвалидском осигурању утврђује да ли неко лице има право на додатак за помоћ и негу другог лица.
Комисија предмет враћа Центру који доноси решење о томе да ли је право признато или не. Од 2001. године до данас проблеми са редовним исплатама су превазиђени и корисници сваког месеца примају додатак за помоћ и негу другог лица у одређено време.
