Милица Лукић Момировић о хранитељству у Милошеву:
Милошевцу са вековном традицијом збрињавања деце без родитељске бриге недостају хранитељи. Центру за смештај деце и усвајање потребне су нове, младе снаге које ће од старијих хранитељица преузети одговорну улогу неговања деце у систему социјлне заштите којима је потребан смештај у хранитељским породици.
Осипа се становништво, село не расте, млади одлазе у потрази за послом у иностранство и веће градове. Одлив оставља трагове видљиве у свим сегментима живота села. Улице су празне, куће напуштене, старачка домаћинства пропадају. Имања се круне, све је више необрађене земље. У школама ђака мање за читаве разреде, на игралиштима тек по неко дете. Таква слика уочљива је и у Милошевцу, а да су промене неминовне потврђује се и на основу све чешћег апела заједнице да би било непходно зауставити пропадање аграра и подстицајним мерама стимулисати младе да остану на огњишту. У свом коментару шта је потребно да Центар за породични смештај и усвајање и наредних стотину година опстане као најхуманија институција у земљи, директорка установе, Милица Лукић Момиров истакла је овај моменат. Као горући проблем наводи недостатак младих брачних парова који би се убудуће бавили хранитељством, да их буде довољно када старије генерације хранитеља оду у заслужену пензију.
- Тренутно имамо 128 хранитељских породица, неке чекају децу, већина обучених се остварила као хранитељи. У октобру је обуку завришило десет парова, али неки од њих ће овај посао обављати у другим местима – Плани, Паланци, Смедереву, не код нас у Милошевцу. У дефициту смо. Морамо да промовишемо хранитељство и да позивамо младе људе да се обуче за бригу о деци без родитељског старања – каже Милица и наглашава да је у односу на пређашњи период када је било и 150 парова на листи за преузимање деце, све је мање породица које се баве овим хуманим позивом на селу.
- У Трновчу има 20 породица, толико и Лозовику. У недостатку смо са новим хранитељима, недостају нам младе снаге. Процењуемо да је разлог томе одлазак људи у иностранство. Све је мање квалитетних људи који би могли да се брину о деци без родитељског старања. Кад обучавамо нове парове морамо да процењујемо ко може да се бави хранитељством, не можемо да прихватимо све захтеве. Ту негде мањкамо са тим и. то нам је озбиљан проблем. Јављају нам се корисници социјлне помоћи да се баве храитељством, из разумљивих разлога, али стандари не дозвољавају да се деца повере породицама које су у оскудици. Морају да остварују неке приходе, да буду радно активни. Тако нешто је дозвољено и прихватљиво у случају сродничког хранитељства, а у случају стандардног хранитељства није могуће. Мали је број заинтересованих младих хранитеља да наставе породичну традицију – бирају друге позиве, не желе да се упуштају у обавезе које изискују велика одрицања – каже директорка Центра у Милошевцу.
У току боравка деце у хранитељским породицама деца су од стране државе комплетно збринута. Проблем се јава када се деца отпуштају из породичног смештаја. Са проблемима те врсте се сусрећу тада скоро сва деца које немају где да се врате. Немају подршку биолошке породице ни центара за социјални рад из матичних општина. Брига друштва о њима престаје пунолетством, а изласком из система социјалне заштите као деца без родитељског старања неретко постају корисници социјане заштите као одрасли људи, што је недовољно за живот и стресно за почетак самосталног живота изван окриља породице.
- Ту се ствара проблем и ту се та деца негде враћају у систем социјалне заштите као корисници социјалне помоћи; тешко долазе до запошљавања и осамостаљивања. Ту је негде потребна подршка бар још коју годину док се они не осамостале. Или нека подршка за становањем. Тога има у Републици Србији на локалном нивоу, проблем је што се суочавамо са тиме да су локалне заједнице различито развијене. Негде имају мање средстава за те намене, негде пак више. Београдској деци се годину дана обебеђује новчана надокнада од града у вредности од око 30.000 што им пуно значи да у периоду стажирања и одрађивања приправничког стажа имају новчану помоћ да се организују. У проблему су млади у мањим срединама кад заврше школовање и кад треба да обаве стручну праксу, примања су недовољна, често послодавци не исплаћују редовно своје обавезе, не вреднују њихов рад адекватно и у складу са законским нормама. Посебно би им значило када би се на неки начин стамбено обезбедили, макар у неким колективним условима становања – износе своје ставове директорка установе која има задатак да брине о деци док се школују, најдуже до 26 године.
- Било је назнака да ће бити неких позитивних дискриминација, да ће деца са смештајем у хранитељским породицама или из установа за бригу о деци имати предност у односу на друге, али то није заживело. То тако остаје главни проблем. У току смештаја док траје школовање заиста су збринути и можда мало више ушушкани него што треба. Хранитељи их штеде, не обавезују их да раде, па када се осамостале теже се сналазе сами и у обичним животним ситуацијама. Сада радимо на томе да хранитеље обучавамо да децу усмеравају шта да раде и на који начин да се осамостаљују. Што се тиче саме установе услови су задовољавајући осим компјутера, застрели су, нису функционални. Покушавамо да обебедимо нову опрему. Радимо у складу са законом и правилницима, нема никаквих мањкавости у том погледу – тврди директорка пред којом је нови период изазова за децу Центра и запослене у установи.
- Сада имамо 202 деце у 128 хранитељских породица. Превалили смо бројку од 200, дуго смо били око 196-5. Радујемо се томе. Још увек нисмо преузели територију за коју бисмо ми требали да будемо надлежни као регионална установа за општине: Велика Плана, Смедеревска Паланка и град Смедерево. Надамо се и томе. У току је израда новог правилника о хранитеству па ће можда и то нешто да промени. Има неких назнака за измене, бавићемо се коначно и усвојењем, тако да се у том смислу припремамо за преузмање тог вида обавеза. Зависи од Министарства да ли ће нам дати надлежности да се бавимо усвојењем. Ни један центар за бригу о деци се за сада се не бави тиме, све се одвија у оквиру надлежног Центра за социјални рад.
На смештају у хранитељским породицама су бебе, предшколци, ђаци, средњошколци и студенти. Већи је проценат деце нижег календарског узраста.
- Бавимо се у већој мери него раније дошколовавањем штићеника баш зато што нема помака при изласку из система социјалне заштите када буду препуштени сами себи. Кад заврше трећи степен, упућујемо их да наставе школовање још једну годину. Можда ће нешто да се промени, поправи на боље, у међувремену, на тај начин одлажемо одлазак из породице. Усмеравамо их у том правцу. Плаћа Република, а они добијају нове шансе да се са већим степеном образовања брже осамостале.
Мада се често говори међу хранитељима да чешће него раније добијају децу са проблемима у развоју која изискују већу пажњу и брижљивију негу, нема у овом Центру категорисане деце са већим психо-физичким сметњама.
- Имамо кориснике услуга Центра по ИОП-у, децу која се школују по посебно прилагођеном програму што нам указује то да они не могу да постигну тражене капацитете и да има извесних сметњи у њиховом развоју. Нема их са озбиљним сметама. Имамо неколико штићеника са психијатријским проблемима, под терапијом су и под лекарским надзором. С обзиром на то да смо сеоска средина и да су нам здравствене установе овог типа слабо доступне, трудимо се да приликом прихвата деце деца буду што здравија и са мање сметњи јер нам недостају здравствени ресурси – каже Милица и поново истиче дугогодишњи социјално – здравсвени аспект потреба житеља Милошевца и околних села.
- За све здравствене услуге упућени смо на Плану. Амбуланта се ради у Лозовику где би требало да буде стационирана служба за педијатрију. Добро би било, иако је боље да се опреми простор у Милошевцу за потребе деце о којој бринемо и осталих житеља села. Имамо овде и амбуланту и добар простор, али не функционише како је некада планирано. Зшто, тешко је дати одговор на то питање. Имамо зубара, ради доктор опште праксе до 15 сати, изван овог времена упућени смо на Велику Плану. Остали смо негде испод црте. Учаурио се наш Милошевац. Захваљујући Центру могао би да напредује и развија се. Покушавала сам нешто и сама да покренем, али не наилазим на разумевање. Хтела сам да она зграда поред Дома здравља, некада задружна, препуштена времену и пропдању, буде преуређена у дечији културни центар. Појавили су се ловци и имаће предност – закључује причу Милица Лукић Момировић о потребама и разумевању заједнице за интересе и напредак Центра за породични смештај деце и читавог села уз помоћ његових житеља и људи који су својом вољом одлучили да се брину о другима и остану на свом имању, свом огњишту у свом завичају.
