Тијана Петровић, хранитељица из Трновча усвојила је девојчицу Тијану која је била у њиховој кући пре усвајања, сада Петровићи брину о брату и сестри, Стани и Луки. У њихов живот деца без родитељског старања унела су нову радост и подсетила их да је брига о деци најлепша обавеза која им је додељена одлуком да се баве хранитељством.
Причу о хранитељству, ведра и насмејана горштакиња пореклом са залатиборских падина, удајом опредељена за Трновче, где је због близине Милошевца - колевке хранитељства, брига о деци без родитељског старања дугогодишња традиција, Тијана Петровић започиње причом о још једној Тијани. Мала Тића је дошла у њен дома као штићеник Центра у Милошевцу пре 12 година. Тада је велика Тијана пожелела да роди још једно дете како би њена ћерка, сада 29 годишња Наташа, мајка двоје деце, имала брата или сестру. По законима природе то није било могуће након тешке операције која је зауставила њену жељу да роди дете. Тако је Тијана послата у њен дома као божји дар да Нађа добије сестру, а мама Тијана поново осети мирис бебе у кући.
- Ја сам 12 година хранитељица. Ми смо добростојећа породица, нисам морала ово да радим – прича насмејана, задовољна жена собом и животом.
- Имала сам добар посао... муж аутомеханичар, свекрва пензионерка, имали смо једно дете. Кућа довољно велика и сређена за бројнију породицу. Срећа је становала у нашем дому, живели смо без великих потешкоћа задовољни и испуњени. Жеља за још деце је била јака, а игром случаја нисам могла више да рађам. Моја ћерка Нађа имала је 17 година када је Тијана дошла код нас и тада је кренула прича са хранитељством која још траје. Што се мене тиче то је била божија рука – каже Тијана, присећајући се дана када је одлучила да буде поново мајка и неком детету без родитељске пажње поклони оно што му недостаје – љубав и сигурност породице.
- Сама жеља за још деце водила ме је ка одлуци да будем хранитељица. Имала сам као млада мајка одраслог детета још много тога да дам. Било је у мени вишка љубави, пажње, радости коју сам хтела да поделим са још једним дететом. Тијана је дошла са девет месеци код нас... сада има десет година. Имала сам компликовану операцију и после борбе за живот, у октобру ми је зазвонио телефон да ми кажу да имају девојчицу за мене. Супруг је рекао да размуслим пре него што донесем коначну одлуку да ли ћу моћи из здравственх разлога да се бринем о детету. Била сам одлучна и чврсто решена да поново узмем дете у руке. Кад су ми рекли да се зове Тијана и да је рођена 31. октобра, ништа није могло да ме заустави. Било је као да ми је сам Господ у том тренутку послао лек за све моје муке кроз које сам прошла лечећи се од опаке болести... Тијана је сада наша срећа. Наша миљеница – прича готово усхићено Тијана Петровић, срећна мајка две ћерке.
- Она је лично моја... моја срећа, моја друга љубав, моја нада. Кад су нам рекли да скупимо све папире да бисмо ушли у регистар за усвојитеље и добили Тијану да буде наша, све сам завршила за два месеца. Поступак иначе траје пола године. Да убрзам усвајање и будем сигурна да ми нико неће узети Тићу, рекла сам у Центру за социјални рад: „Ја немам везу, хоћу Тијану, ви сте ми веза. Помозите ми да буде моје дете.“ Рекли су ми дођи сутра и од тада је Тијана наше мезимче. Остало јој је име иако сам и ја Тијана... обе Петровић, млађа и старија... Она је Тића, ја Тијана. Унела је радост, љубав, светлост... све што смо желели њеним доласком ушло је у наш дом. На првом месту, нећете веровати, је она па све остало. Сестре се воле као рођене, не прави се никаква разлика међу њима - каже мама Тијана и додаје још једном, ваљда да подвуче и да нагласи да може тако силно и толико јако да се воли дете које је од девет месеци одрастало у њиховој кући.
- Она је нешто посебно је у мом животу.
Причу Тијана наставља сећањима на период када је била принуђена да хранитељство остави по страни док се не навикне на нову ситуацију након усвајања.
- Две године сам паузирала од хранитељства зато што је био трновит пут усвајања. После тога сам се одлучила да наставим. Усвајање ме додатно коштао здравља због неизвесности да ли ћу је добити... Већ тада сам се везала за њу и била у страху да не оде од мене. Кад сам све преживела и била спремна за нова искушења, позвали су ме из Центра да одем до Звечанске и видим децу којој сам потребна као хранитељица – наставља казивање Тијана Петровић о хранитељским искуствима правећи дигресију како би било добро да сви макар једном посете дом у коме обитавају деца без родитељског старања у Звечанској улици.
- Волела бих да сви оду у Звечанску, да осете ту децу... Виде како живе и пожеле да макар нешто учине за њих. Тај први сусрет са њима промени цео живот. Моје мисли тог момена биле су збркане, али је у бунилу провејавала жеља да их пригрлим и заштитим од свих недаћа којима су недужни и незаштићени изложени силом прилика. Њих стотину на једном месту... сви траже љубав и пажњу. Устезала сам се да не заплачем, борила се са сузама које су рањавале моје срце – каже брижна хранитица која је временом ојачала и постала мање осетљива на дечије сузе.
- Повуче те осмех и вежеш се за њих као да су ти предодређени прстом судбине. Станицу и Луку сам срцем одабрала. Имају 3,5 и 4,5 године, а добила сам их са годину и по и две и по. Брат и сестра из Обреновца, збринути у Звечанској. Да заплачеш над њиховом судбином. Годину дана је разлика међу њима. Од истих родитеља којима су деца одузета због небриге и последица болести зависности. Кад је остављена Стана није говорила, није ишла на ношу... као да је за њу стало време. Нико није могао да допре до ње. Само је брата гледала... обувала га и изувала. Нека уједначена радња која је њу смиривала. Размишљала сам како да јој приђем кад већ неће никога да прихвати. Обучем се као кловн... У розе плавој одећи, ишарана по лицу идем јој у сусрет. Луки то није било важно, није ме ни приметио. Код Стане клекнем да будем у њеној висини. Раширим руке и чекам. Она пусти васпитачицу и приђе бојажљиво. То је било довољно да нешто кликне међу нама. Сутрадан смо отишли за њих.
Каже Тијана да су деца кад су их поново видела, потрчала заједно у њен загрљај.
- Не фали тамо њима ништа, сви су некако буцкасти, хране их и негују, али немају љубав, недостаје им загрљај и пажња за којом чезну. Лепа реч, топлина породице, дом. Две године су код нас а промена је феноменална. Стана која није проговарала ни реч после недељу дана је причала као навијена. Било је у једном тренутку: „Стано, молим те заклопи, ућути смо мало да чујем нешто друго... Угаси се. Заустави се“. Лука је даса...
Дозволили су Петровићи да деца сама одреде како ће их звати. Стана је прво почела именом, онда је чула да други кажу тето, па је пожелела да опонаша Тијаниног унука и да своју хранитељицу зове баба, а Тијанину ћерку мама. Владала је права збрка са ословљавањем.
- Није ми пријало кад ми се обраћала са тето. У мојој си кући, то ми је тако далеко... Желим да ти дам себе... Тета може да буде било ко и жена на улици. А Лука је чуо од унука да ме зове баба и он ми се тако обраћа од кад је дошао... Стана се тако неко време мучила, није могла да ме зове мама, нисам јој ја мама, она зна ко је родио, па је почела Тики, а како ја њу зовем душо, она ме сада зове душо... И остала сам душа за њу. Имали сом доста проблема док смо их вратили у неку нормалу – било је потешкоћа за купање и спавање. Никако да се опусте и постигну неки сопствени мир. Сада се понашају као да су у својој кући. Сви су њихови: баба, чика, деца, Наташа... Кад Лука види куму трчи јој у загрљај... Сви људи из нашег окружења децу прихватају као нашу.
Добијају поклоне и пакетиће за празнике штићеници породице Петровић као и њихова деца. Нико их не одваја од осталих укућана.
- Људи са којима се дружимо долазе код нас и ми идемо код њих сви у комплету – цела војска. Рођендани се славе у играоницама, весело је сваки пут кад се окупимо – наставља причу о деци из Центра Тијана и додаје да је причињавање радости малишанима без родитеске бриге нешто што се у њеној кући и комшилуку подразумева.
- Они су напаћене душице, а ми смо ту да им пружимо љубав, пробудимо наду у живот. Учинимо да не осете тескобу због судбине која им није бил наклоњена. Ја то тако гледам. Они су ми унели радост у сваки сегмент живота. Првих месец дана било је заиста тешко. Нису спавали, кад их ставимо у кревет проломи се стравичан врисак... Нисмо веровали да је тако нешто могуће. Остављали смо упаљено светло, отворена врата. Није помагало. Легнем поред њих, изненади нас још јачи врисак. Покушали смо да их разместимо, да будемо са њима... једно месец дана једва смо се организовали. Кад виде пижаму гуше се од суза. Неће у купатило, не прихватају купање. Стављали смо корито насред куће, лончићима их поливали... Полако, уз игру, пењемо воду до главе... Сад су друга деца.
Присећа се Тијана да Стана није имала косу кад је дошла. Вирили су неки чуперци, танке власи косице на глави неухрањене двоипогодишње девојчице.
- Треба да идемо за пакетиће за Нову годину, она ми доноси гумичице, хоће да буде лепа за Деда Мраза. Ја јој ставим свуда по глави украсиће, једва извезујемо косицу. Сада јој је коса до пола леђа. Лепа је као лутка.
Било је мучних ствари за Тијану и укућане када су се деца привикавала на хранитељску породицу.
- Вратила се Стана у пелене кад смо дошли из Звечанске. Морали смо да учимо све из почетка. Брзо се вратила, а Лука је одбијао ношу још годину и по. Кажем забринуто, до првог разреда ћемо да вучемо пелене, да га постидим. Он се само осмехне и почне да ме љуби. Сад иде у вртић. Одводим их и доводим сваки дан, воле да се играју са децом из села.
Тешке су то судбине – закључује Тијана и додаје да се уз њих изграђују у добре људе њихови хранитељи.
- Постајемо бољи, племенитији, саосећајнији људи. Уче нас доброти и стрпљењу. Ја сам из Севојна, они тамо не знају ништа о хранитељству. Кад одемо Тићу сам представљала и пре усвајања као моју млађу ћерку. Нисам желела да коментаришем и објашњавам колико је волим. Говорила сам мојим комшијама и пријатељицама да и они могу као ја, да чувају децу и буду им ослонац у животу. Правдали су се да би били превише везани за њих, да би им тешко пао одлазак кад порасту, а ја тврдим да је поента у томе да се вежеш и да дете осети да је вољено и пажено. Строга сам кад затреба, не попуштам увек. Добију грдње, не допуштам баш све као ни својој деци. Лука је дете које дели све са другима. Тачно изброји колико нас има. Наташу, моју ћерку, зове мама и ако није ту оставља и за њу део колача, нечега што једе. За стару бабу обавезно спакује да се понесе. Добра су то деца. Ако ико има могућности да их прими, од Бога би био благослов да то уради, да им помогне да одрсту, да осете толину дома. Треба им то – каже Тијана и онако уз пут, тек да се забележи, жели да укаже на непоштовање њихове улоге од стране једног дела јавности.
- Неретко наилазимо на осуде и само се прича о парама, сви нам спочитавају да се хранитељством бавимо из користи, а нико не рачуна наше непроспаване ноћи поред деце, бригу свакодневну, страх за њихово здравље, сигурност коју осећају уз нас...
КОМШИЈСКА СОЛИДАРНОСТ
- У Трновчу смо ми улица великог срца. Једна породица је усвојила Софиу, преко пута сам ја, једна Тијана усвојила је једну Тијану, даље имамо хранитеље Соњу и Драгана који су одгајали двоје предивне деце, годиште моје старије ћерке... Они су за понос. Овде се дешава нешто предивно, цела улица је улица доброг срца. Нико не може да каже за ту децу да нису наша рођена. За Стефана и Јелену нико не би ни претпоставио да су на хранитељству. Кад баба Дула загрми као за своје...“ко ми дира децу“ нико се не пита чија су деца. Јасно је да су наша. Стефан је завршио факултет, запослио се, Јелена је у Београду, завршила неку вишу школу, постали су људи. Долазе као у своју кућу, посећују маму и тату... Браћа Чобнов су остали у Трновчу. Сахранили су своје хранитеље, постали прави домаћини. Гледали их до краја живота... Треба приказати ту страну хранитељства – завршава своје казивање Тијана, остављајући нас у недоумици да ли ће можда Стана и Лука постати пред законом њихова деца, нови чланови породице Петровић.
