Девет деценија хранитељства у Милошевцу, селу које је однеговало за непуно столеће више од 6.000 деце без родитељског старања. У кући Драгане Јелић одрастају брат и сестра, Стефан и Сара, дечак од 12,5 и девојчица од 16 година.
Милошевац исписује најхуманије приче о деци без родитељског старања скоро цело једно столеће. Одрастају у овом питомом поморавском селу малишани којима је у периоду најранијег живота преко потребна љубав и пажња људи који им замењују родитеље, дају им дом који подсећа на породично гнездо и пружају им сигурнос док не постану људи. Кад одрасу, одлепршају као птићи, ојачају им крила за лет, а успомене које понесу са собом учине да своје хранитеље поштују и воле као да су им прави родитељи. Радо се враћају у њихово окриље, буду им утеха када остаре и доводе своју децу да упознају људе уз чију помоћ су и сами постали честити и поштени људи.
Драгана Јелић, хранитељица из Милошевца хранитељством је добила оно што јој је живот неправедно ускратио – пород и комплетну породицу. У кући Јелића одрстају брат и сестра чија је судбина била тако тужна да је Драгана пожелела да им љубављу и пажњом надокнади оно што им недостаје, а да за себе заузврат обезбеди осећај материнства који се пробудио у њој чим их је видела. Стфан и Сара су деца којој је посветила цео живот. Воли их као своју децу, негује и чува од свих недаћа које их могу задесити као што свака мајка заштитнички пригрли своје младунче чим осети немир у ваздуху.
- Деца су дошла код нас пре 11 година. Тај 29. април никада нећу заборавити, остаће ми целог живота у сећању као најсрећнији и најрадоснији датум у животу. Ми немамо биолошке потомке, зато децу која одрастају са нама сматрамо својом. Они су нам све, можда зато превише причам о њима и везана сам за њих и они за мене више него што је уобичајено у хранитељству. Они су део нас, равноправни чланови наше породице, саставни део наших живота. Струје између нас јаке емоције... Девојчица је дошла са четири и погодине, била је хигијенски запуштена, неухрањена, заплашена као остављено лане само у беспућу шуме. Имала је ваши, није била сређена, неошишана, неуредна... Није говорила, није знала да каже како се зове. Неразговетне гласове је испуштла. По нешто се могло разазнати шта жели да каже. Није знала да жваће, пила је из флашице као одојче. Дајем јој чоколаду, она не зна да је отвори. Не распознаје играчке... Тужна слика ме и данас прогони на помисао када сам је први пут угледала – прича забринуто Драгана о детету коме је постала све у животу. Хранитељ, старатељ, заштитник... Друга мајка којој ће увек бити захвална за радост живота.
- Одмах је кренула мени у загрљај. Узела сам је са свим тим недостацима које нисам тада ни уочила као да држим највеће благо у рукама. Била ми лепша од сна, принцеза без краљевства... Тада сам пожелела да јој надоместим родитеље, да за њу учиним све што могу и побринем се да одрасте у здраву личност која ће се храбно борити са свим недаћама у животу. Од самог почетка живот јој је показао најсуровију страну, ружну слику коју не може да прихвати ни одрастао човек. Кад су ми принели дечака, био је у носиљци, леп бео, са крупним зачуђеним очима, знала сам да ће бити моја деца за цео живот. Имао је годину и по. Био је блед, непомичан, непокретан... само седи. Не испушта ни звуке, не покреће ручице, не даје знаке да се нечему радује. Рекли су ми само име и презиме, године рођења. Били су брат и сестра и то је било све што сам сазнала о њима, али довољно да се вежемо једни за друге и да наставимо кроз живот заједно – излаже течно, без застајкивања причу о неузмерној љубави према дечаку и девојчици чији је живот био препуштен њеној породици. Прича из срца Драгана Јелић, жена која је тако жарко желела да осети мајчинску љубав макар преко деце која су јој поверена на чување.
- Кад сам их први пут видела био је шок. Немамо своју децу, нисмо имали ближе контакте са тим узрастом, нисмо много знали о васпитању и одгоју деце. Али кад сам видела те плаве очи које су ме гледале беспомоћно, знала сам да се нећу предати. Само су ме гледле те очи у којима се крила дечија жеља да буду нечије цео свет. Нисам могла више ништа да мислим од плаветнила његових очију. Објаснили су ми, бираним речима, да су деца васпитно запуштена у својој биолошкој породици, да нису могли одмах да им одузму родитељска права док суд није интервенисао. Лежао је непомично, као мало незаштићено биће жељно нечије пажње и љубави. Оставили су нас да будемо сами у тој просторији у којој је тишина била гласнија од сваке буке. Ја сам га погледала и узела у руке... нема ништа, лаган као перце. Ставим га на вагу, пет килограма пада. Само гледа у мене. Окупам га средим... Нисам могла да га извучем из прљавштине месец дана. Ваши гмижу по косици... Било је страшно... Тај дан првог сусрета када сам прегрмела био ми је као вечност. Више се нисам плашила. Само сам гледала да поправим шта могу. И успела сам – каже поносна и срећна мајка хранитељка деце чији је живот био препуштен горкој судбини, немоћи и очају.
- Кад је почео да једе испуштао је чудне звукове, неуобичајене за људско биће. Као немоћно маче. Радовао се очима чим види флашицу. Могао је пет флашица да попије да смо му дозволили. Хранили смо га муж и ја на два сата, наизменично. Ноћу смо устајали, давали му да једе чим се пробуди. Као бебу смо га неговали. И даље ме је нетремице гледао и тражио погледом по кући. Вртео је главом без престанка, само је то радио. Косу није имао зато што је стално исте, уједначене покрете понављао. Могао је само да једе и испушта чудне звуке. Трајала је ова агонија неколико недеља све док нисмо добили књижицу. Отишли смо у Тиршову, на преглед – сећа се Драгана.
- Кад га је докторка видела силно се зачудила. Овако нешто нису имали у пракси. Забринули су се шта ће бити са њим. Да ли ће проходати, како ће се развијати... Дали су ми упуте код логопеда, психолога, педијатра... Свуда сам га водила. Сви су били згранути. Нисам могла да верујем. Код логопеда одемо, даје му лопту, он не регује. Баш ништа не ради. Само су ме испратили забринуто и рекли да покушам ако нешто будем могла да урадим за њега. Вратим се код докторке, она каже да останемо у болници. Ја јој објасним да имам и девојчицу која не може без мене. Питам да нам да шансу до прве контроле, да видимо како ће напредовати дечак. Она пристане, пошаље нас код физијатра да радимо вежбие и ми се вратимо кући – претресла је у само десет минута казивања тужне животне приче остављеног дечака и девојчице чија је будућност извесна захваљујући упорности, бризи и љубави жене срцем опредељене да их чува и подигне на ноге.
- Сваки дан се видео помак. Воће, поврће, све што би требло да га ојача - шерпица само за њега. Свако јутро испочетка. Кад смо отишли на контролу он је седео. Однела сам га код докторке срећна и задовољна, она изненађена. Не може да верује. Пита шта сте радили? Волела сам га и неговала, био је мој одговор. Рекла ми је да је напредак више од очекиваног, честитла ми и дала упутства да наставим. Све је бивало како треба. Постао је маза, устајао сам, играо се у кревецу. Друго дете. Из дана у дан је све више напредовао. Проходао је те зиме, почео гласове да изговара, без проблема је могао да слаже речи у реченицу. Све је ишло постепено уз видан напредак. Порастао је, иде у пети разред, јесте да касни, по специјалном програму, али може самостално да ради све за школу. Теже ради, али може. Исправио је говор скроз, док је девојчица остала са сметњама у комуникацији. Била је код логопеда, али не користи све речи у говору и неправилно их изговара и пише – прича о дечаку и девојчици хранитељица Драгана као свака брижна мајка. Износи појединости из њихових живота у жељи да нам дочара слику како се за њих борила и изборила, како им помаже да се осамостале и спреме за живот кад оду из њене куће.
- Ако буду желели могу да остану код нас и кад престане брига друштва о њима, ако пак пожеле да оду, нећемо их задржавати, помоћићемо колико и кад можемо. Кад напуне 18 година, ако буду желели да остану, наша врата ће им увек бити отворена. Увек ћемо им помоћи у животу шта год да им буде требало.
Девојчица је порасла, стигла до средње школе. Биће куварица. Вредно учи колико јој могућности дозвољавају.
- Први родитељски је био пре две недеље. Има добре оцене, хвале је. Сви професори су рекли да је ретко добро дете, ради колико може, по скраћеном програму али је одговорна и вредна. Окретна је и пажљива, све што види од мене ради и у кући. Пустим је, некад не успе рецепт, бацимо па од почетка. Разредни каже да лети по кухињи, лепо се сналази. Воли праксу и има петицу из куварства.
Стеафан и Сара имају биолошке родитеље. Дошли су два пута за ових 11 година да их виде. Имају осморо деце. Двоје код куће, једно на смештају у Ваљеву. Три девојчице су у Лозовику, виђају брата и сестру у Милошевцу и посећују се редовно. Хранитељи желе да се одржи блискост међу њима.
- Муж ради. Можемо да им приуштимо шта год пожеле. Не гледамо на примања. Некад не знам шта и колико примим, за њих увек има и увек су на првом месту. Не могу да гледам на џепарац. Путује Сара у школу, треба јој сваки дан нешто. Дајем колико је потребно. Купујемо одећу оно што пожели, све што им треба ту смо. Некад нема довољно од онога што нам стиже као хранитељска апанажа, додамо и не обазиремо се на то да ли је плаћено из буџета или од наших средстава. Оно што воле, бирају сами. Слушају ме, дечак је мало несташан, али му опраштамо, дете је – каже Драгана, користећи прилику да појасни колико су деца изменила живот хранитеља и колко оплеменила њихове душе и испунила им срца .
- Добила сам срећу, љубав, задовољство па и бригу... све оно што нимо имали, сада имамо са њима. Као прави родитељи. Љубав је обострана. Ако буду отишли кренући из почетка. Имају родитеље, знају за њих. Чују се са њима. Објаснила смо им да су им то отац и мајка. Мајка која их је родила, а да сам ја мајка која брине о њима. Девојчица све мање хоће да разговара када се јаве, минут два, дечак радије пристаје на разговор. Прича о догодовштинама у кући, школи, радује се кад их чује. Знају ко су они, да имају браћу и да живе са њима. Кад кажу да немају струје, да не ради телевизор, да немају основно за живот они се збуне, погоди их. Стефи целог дана прича о томе, тужан је...
Кад идемо у куповину узима шта му се свиђа. Сара је стидљивија, скромнија. Не жели да нас оптерећује. Тата купује шта треба и шта не треба. Размазио их је мало. Ишли смо за матуру у Београд. Бирала је сама. Рекла сам шта го хоће. Нисам се мешала. Оно што неће погледа и ћути.
Није само Драгана заслужна за бригу о деци. Брину о њима сви укућани. Свекрва се бавила један краћи период хранитељством. Није могла све да постигне сама.
- Сада ја радим и све могу... Била сам са децом у болници – дечак је оперисао страбизам, девојчица сколиозу кичме. Много смо морали да се ангажујемо око њих, захтевна су деца, али нам ништа није било тешко. Целу нашу породицу су прихватили као своју и у кући се понашају као да су своји на свом. То и желимо да подстакнемо са њима, да знају да су вољени и да је ово њихов дом, кућа у којој су увек добродишли равноправни са нама – закључује Драгана Јелић причу, скоро бајку о напуштеној деци, дечаку и девојчици, који су пронашли мир и срећу у кући својих хранитеља.
