Ко су незбринути, незаштићени, занемаривани и напуштени под заштитом државе и друштва
Напуштени, са сметњама у развоју, занемарени или сиромашни, деца без родитељске бриге – само су неки од разлога због којих деца у Србији заврше на евиденцији Центра за социјални рад, а потом у институцијама и хранитељским породицама. У Србији је такве деце последњих година од 8 – 9.000 на годишњем нивоу. О њима брину центри за социјални рад који их упућују преко центара за породични смештај и усвајање у хранитељске породице или у домове за незбринуту децу. Остају под окриљем институција до пунолетства, ако се школују друштво о њима брине до 26 године.
Према подацима Републичког завода за социјалну заштиту у хранитељским породицама је било смештено 2018. године 5.474 деце, 705 деце било је збринуто у установе социјалне заштите, а о 1.836 малолетних лица бринули су старатељи. Према овим подацима удео деце која не живе у родитељским породицама у односу на укупан број деце у општој популацији Србије износи 0.66 одсто, што значи да свако 153. дете у нашој земљи не живи са родитељима – подаци су који се могу наћи на сајту Републичког завода за социјалну заштиту.
И поред тога што се истиче да је број деце која су смештена у установе социјалне заштите у континуираном паду, и даље остаје велики број дечака и девојчица који су лишени родитељске бриге и старања. У протеклих десет година, како наводе из РЗСЗ у домовима за смештај је двоструко мање деце него у претходној деценији. Истовремено то може да значи, да се већи број деце него у поменутом периоду који се користи као параметар за изношење података, смешта у хранитељске породице с обзиром на чињеницу да је са биолошког и менталног аспекта по развој деце боље да су у кругу породице па и хранитељске него у установи социјалне заштите.
Запослени у институцијама социјалне заштите деце истичу да у последње време забрињава пораст од 18 одсто у групи незбринуте деце која су под заштитом друштва зато што су материјално угрожена, на ивици сиромаштва. Када се ради о просечној старости деце која су смештена у хранитељским породицама или домовима највише их је између 6 и 14 година.
Различити су фактори због чега деца заврше у институцијама социјалне заштите. Доминирају занемаривање деце и сиромаштво, али није ни мали број деце ометене у развоју о којима родитељи не могу да воде бригу. Најмањи је број малишана без родитељског старања који су на евиденцију доспели после смрти родитеља. Мали број заврши код неког од сродника који преузимају бригу о њима, уз помоћ државе са свим правима која им по закону припадају, док преостали буду упућени у хранитељску породицу или их привремено сместе у неки од домова за незбринуте. Када се пореде занемаривање и злостављање, у већој мери је присутно занемаривање које се манифестује као напуштање и остављање детета, некада је у питању неадекватан надзор, као и здравствено и физичко занемаривање.
На питање шта може да доведе до промена, стручна лица у области социјалне заштите деце, углавном одговарају да су промене могуће и нужне, али да је неопходно да читав систем буде укључен како би се боље испланирала средства за побољшање услуга и капацитета центара који раде на збрињавању деце.
Социјални радници истичу да је неопходан и превентивни рад са угроженим породицама који лако могу да склизну у категорију корисника услуга институција социјалне заштите. Као превенција препоручује се разговор са родитељима, увођење програма који би помогли породицама да не дође до колапса у функционисању и распада дисфункционалне породице које су у највећем броју принуђене да децу препусте друштву које ће убудуће водити рачуна о њиховом смештају, одгоју и менталном развоју.
- Због високог ризика у ком се налазе деца са поремећеним унутарпородичним односима, центар за социјални рад труди се да пружа стручну помоћ у разрешавању зачетих сукоба и примењује мере породично-правне заштите, права и интереса малолетника угрожених процесима дезинтеграције породице и престанком брачне и ванбрачне заједнице родитеља – чести су коментари представника центара за социјални рад по градовима и општинама који преузимају обавезу заштите и збрињавања деце све док се не стекну услови да се дете врати у биолошку породицу.
Професорка Невенка Жегарац, предавач на Факултету политичких наука у Београду, ауторка бројних студија и публикација о социјалној заштити деце, каже да ретко који родитељ намерно запоставља децу. Она сматра да је сиромаштво један од главих узрочника проблема и да су деца у Србији, посматрано у оквирима европске статистике, најсиромашнија.
„Није проблем што се издваја за хранитељство, и треба да се улаже у то. Али је проблем што се не улаже у превентивне мере, као ни у мере које би решиле проблеме породица и обезбедиле повратак детета. Проблем је што деца дуго буду издвојена из својих породица. Они просто остају заглављени у систему дуже него што треба – преносимо став професорке Жегарац изнет у средствима информисања која каже да се скоро никада не сазна ко су родитељи остављених беба о којима чујемо и читамо када се догоде такве немиле ствари које никога не остављају равнодушним.
- Врати се мање деце него што се претпоставља. Или прецизније, врати се трећина деце али то су она која више не могу да буду у хранитељству због година старости. То више нису деца кад се врате кући, а рачуна се да су се вратили - рекла је професорка Жегарац.
ПИТАЈУ СЕ ДЕЦА
Србија је потписница Конвенције о правима детета и све стручне процедуре се базирају на поштовању овог документа, који обавезује надлежне службе да приликом утврђивања целокупне ситуације око збрињавања детета, буде питано дете. Сваки социјални радник зна да се мишљење детета у сваком случају мора утврдити када је дете старости до десет године. Када је дете старије од десет година оно мора дати сагласност да буде смештено у хранитељску породицу. То је део и стручне и правне процедуре који се поштује.
Када је реч о процедури смештаја код хранитеља, деца из исте породице се не раздвајају, а при смештају у хранитељске породице институције гледају да се штићеници првенствено сместе у сродничке хранитељске породице када је то могуће.
Пожељно је да се не издвајају из породичног окружења уколико је то могуће. Уколико неко од сродника јесте заинтересован и има компетенције. То је прва, основна, законска и стручна поставка. Хранитељи имају могућност да свог штићеника усвоје, уколико успешно прођу кроз процедуру. Ради се углавном о случајевима где се након дугог низа година између њих успостави родитељски однос и блискост, што је за дете у развоју најбоља варијанта, уколико је остало без родитеља или су се родитељи изјаснили, по свим правним и законским нормама, да се заувек одричу свих права да им се дете врати.
Због високог ризика у ком се налазе деца са поремећеним унутарпородичним односима, центар за социјални рад труди се да пружа стручну помоћ у разрешавању зачетих сукоба и примењује мере породично-правне заштите, поштујући права и интерес малолетника угрожених процесима дезинтеграције породице и престанком брачне и ванбрачне заједнице родитеља – углавном стоји у образложењу центра за социјални рад када се тумаче њихове надлежности и њихова улога у пружању помоћи породицама којима је потребна и стручна и материјална помоћ.
ЗАШТИТА ДЕЦЕ
Држава ће заштитити дете од свих облика малтретирања док је под бригом родитеља или других особа које се о њему брину и успоставиће одговарајуће програме превенције и помоћи жртвама злостављања - лечењем, као и обезбеђивањем имовинских и других права и интереса лица лишених пословне способности. Лишење пословне способности уписује се у извод из матичне књиге рођених. Родитељи се често одлучују на лишење пословне способности своје деце у намери да заштите њихове интересе, јер страхују и брину за дететову судбину после њихове смрти. На тај начин се осигуравају да ће Центар по службеној дужности покренути поступак и детету/особи лишеној пословне способности после смрти родитеља поставити другог стараоца.
