Један од награђених радова на конкурсу УГ „Свет речи“ – “Оне које су заборављене“
Зашто су у временима која су иза нас велике жене проучаване само површно, увек некако скрајнуте, потиснуте у мору „важнијих“ тема.Став да је жена, због своје физичке конституције, самим својим рођењем одређена првенствено за улогу мајке и домаћице преживео је и чврсто се одржава и у данашњој Србији. Али, вратимо се у прошлост у којој је, ипак, далекоприсутнија доминација мушкараца у односу на жене. Подсетимо се самочињеницеда је у Кнежевини Србији према одредбама Грађанског законика из 1844. године, који је одређивао положај жене, поред патријархалне средине, жена није могла да располаже новцем, имала је тутора и није могла да буде одговорна ни према деци!
Прве друштвене промене жена започете су у образовању и то 1882. године, када је одобрено да се мушка и женска деца образују заједно. Образовање је женама омогућавало и стицање економске самосталности кроз посао учитељице. Након отварања Више женске школе у Београду 1863. оснивају се прва женска друштва, покрећу се и питања о праву гласа жена, у овом кругу се формирабудућа женска елита српског друштва за еманципацију жена. Будуће хуманитарне раднице никле су управо у оквиру Више женске школе, а хуманитарни рад доприносио је томе да жене уђу у јавни живот и отпочну борбу за еманципацију и равноправнији положај жена.
Желела бих овом приликом да говорим о изазовима и искушењима које су жене имале у Првом светском рату. Иако је општеприхваћено схватање било да је борбена спремност, као нужан предуслов за војнички позив, одлика искључиво мушког пола, знамо у којој мери су чувене хероине, Милунка Савић, Софија Јовановић и српска Енглескиња Флора Сендс, показале колико то није тачно. Посебно бих истакла величину и храброст које су доказале све жене у улози лекарки, медицинских сестара и болничарки пружајући медицинску помоћ српској војсци у ратним околностима, од пољске до главне болнице. Лекари и помоћно особље били су ти који су прву помоћ сваком рањенику указивали на првом ратном превијалишту и првој пољској болници, подигнутој у близини фронта, дужност болничарки је била да пруже неопходну негу и брину о њиховој исхрани. Пристиглом војнику, рањенику, у превијалишту би се одмах се на рану стављао први завој, који је спречавао инфекцију и омогућавао брзо зарастање ране.
Затим су војници транспортовани до прве болнице где су их већ у холу дочекивале болничарке са шољом топлог чаја и речима добродошлице. У свакој болесничкој соби биле су по две дневне болничарке, односно милосрдне сестре. Храна прилагођена опоравку, шала, разговор, књиге и новине које су доносиле болничарке, доприносили су томе да се рањеници опораве и оздраве. Пуне пожртвовања, са потпуним разумевањем свога задатка, неуморне и са увек истом љупкошћу, вршиле су и тада, не зазирајући ни од каквог рада, своју тешку дужност од јутра до мрака.
На почетку 20. века Србија је имала око 1.500 обучених болничарки и 16 жена лекара.Оне су биле на челу резервних војних болница, истовремено обављајући своје лекарске дужности, као што су хируршке интервенције, обдукције, лечење оболелих и превенција заразних болести.Прва жена лекар у Србији, Драга Љочић, радила је као војни лекар у болници„Никола Спасић” у Београду,њена ћерка, лекарка Радмила Милошевић, радила је на хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду. Прва лекарка са завршеним Медицинским факултетом, Марија Вучетић у Првом светском рату, заједно са лекарком Зорком Јовановић, радила је у Окружној болници у Крагујевцу на сузбијању тифуса.
Грађанска болница у Ваљеву, за време Великог рата претворена у Резервну војну болницу, на свом челу, у тренуцима појаве епидемије пегавог тифуса, имала је пожртвовану Драгињу Бабић, једну од жртава ове опаке болести.Тежак задатак као њена наследница обавља Надежда Станојевић, прва Српкиња специјалиста у области педијатрије. Замислите колико још неправедно заборављених имена постоји на овом тек започетом списку... Осим лекарки, велику медицинску помоћ пружиле су и болничарке, занимање које су тада могле обављати само пунолетне девојке, док су млађе девојке могле бити нудиље, њихова дужност била да читају књиге и новине рањеницима.
Тадашњи озбиљан недостатак болничарки је произвео јавне позиве санитетског одељења министарства војног за све госпође и госпођице са завршеним болничарским курсом, а одобрено одсуство министра просвете свим учитељицама које су се јавиле да буду болничарке говори о неопходности и важности женског доприноса. Жене су по свом јунаштву изједначене са српским војником, мајке, сестре и милостиве самарићанке, како их с правом називају новински чланци из овог периода. Добрила Главнић, Мара Д. Стефановић, Јулка Бајлони, Јелена Лозанић, Олга Милошевић, Лепосава Грујић, Косара Атанацковић, Ружа Рајковић, Мирка Грујић, Мица Јовановић, Јелена Димитријевић... жене, сестре, ћерке, храбрепредставнице својих угледних породица, с правом су заслужиле част и понос које не бледе. Хуманост и таленат одликовали су добровољну болничарку Надежду Петровић широм ратом захваћене Србије: Косово, Скопље, Ђаковица, Љума, Брегалница, Призрен, Дрина, Цер, Ваљево; њен предан рад, хватање у коштац са најсуровијим условима на корак од крвавих борби, беспоштедност током епидемије пегавог тифуса.
Жене у женским друштвима су израђивале санитетски материјал и одећу за рањенике и војнике, радиле на прикупљању прилога за болнице, на слању лекова, ћебади и рубља. Организовале су чајџинице и прихватне станице за рањенике, али и дочекивале санитетске возове пуне рањеника и болесника. Женесу у рату водиле рачуна и о ратној сирочади, пружале помоћ у отварању лечилишта санаторијума за оболеле од туберкулозе, управљале домовима за рехабилитацију инвалида, бавиле се њиховим збрињавањем и биле укључене у њихов опоравак од депресије, путем пропаганде радиле на представљању српског војника, држале говоре о страхотама рата, опустошеној и окупираној земљи и на тај начин прикупљала помоћ за свој народ. Све то је само делић огроманог доприноса које су жене дале српској војсци на почетку 20. века.
Дубок наклон за све жене борце, бомбаше, хероје, при евакуацији и транспорту рањеника. Први пут одликоване, први пут јавно похваљиване, својим учешћем у рату јесу промениле укорењене традиционалне, верске и обичајне ставове, нажалост, у то време, резултат њихових дела још увек је недовољан да им омогући стицање права гласа,али су начињени кораци ка поступном померању границе положаја жена, које су својим учешћем поднеле велики терет за опстанак српског друштва у за њега најтежим тренуцима. Свакако, својим чињењем жене овог времена исписале су најлепше и најдирљивије странице новије српске историје.
Можда вас је наше „ново доба“ непавредно заборавило, нисмо се довољно потрудили да не заборавимо сва ваша имена, не помињемо вас довољно често, али памтимо да сте, у покушају да ублажите ратне страхоте кроз које је Србија тада пролазила, ви, лекарке, болничарке, бројне жене добровољци, неуморно пружајући помоћ у тој племенитој мисији често и саме губиле живот. Зато ћемо се ми, будући носиоци овог племенитог позива, увек трудити да оправдамо и не упрљамо ваше подвиге, непролазном славом осветљене, у наслеђе нам остављене.
Николина Стојадиновић, 3/5
СШ „Жикица Дамњановић“
Смедеревска Паланка
