Сећање на Бранку Филиповић: прва беба штицћеник у Милошевцу, постала мајка педесеторо напуштене деце
Знала је све о њима, шта их и зашто нешто боли, како се негују и васпитавају. Умела је најбоље да их утеши и ободри, подстакне да се боре за живот и постану људи. Њена скромна кућа, била је палата љубави свима који су бар једном обедовали за столом који она постави и зачини топлином своје душе. Таква је остала у сећањима дечака и девојчица којима је била у периоду одрастања најважнија фигура у њиховим животима. Била је права мајка храброст.
Прва дечја колонија у првој великој Југославији, основана је далеке 1931. године у селу Милошевац у централној Србији. Не може се ни знати број напуштених малишана, који су из овог поморавског места, изашли као људи. Податак је који сви знају када се помене село Милошевац. Овде је однеговано за девет деценија више од 6.000 деце. Одрасли су у кућама хранитеља и постали људи.
Међу њима је било мајстора, пољопривредника, научника, професора, лекара... Титуле и дипломе су долазиле према талентима, познатим и непознатим генима, радним навикама...
А оно друго што су понели у живот, напуштени дечаци и девојчице, добили су од својих хранитеља који ће „обојити“ њихове дечје снове. Ако су им недостајали родитељи, сигурно није љубав, у неизмерним количинама добијали су је од хранитеља који су им у свему заменили праве родитеље.
Да свако дете има свој сан боље од свих, знала је бака Бранка Филиповић - прво дете штићеник у Милошевцу, која током свог необичног живота, постаје права МАЈКА ХРАБРОСТ и хранитељица која је очувала око 50 дечака и девојчица без родитељске бриге и старања.
Жена која је пригрлила напуштену бебу Бранку, звала се Вула Пашић. Девојчица је одрасла у хранитељској кући и удала се у Милошевцу. Имала је једног биолошког сина. Стварни број деце коју је очувала и извела на пут, вероватно нико не може избројати.
Бака Бранка, није била обична особа. Имала је предивне плаве очи из којих је сијала љубав. Иако дубоко наборано, њено лице у дубокој старости је сијало. Била је једна од оних који увек „зраче“.
Свако ко је бар једном видео њену сузу, у тренутку када објашњава како тешко подноси растанке са децом, тај има доживотну привилегију да зна зашто је љубав ванвременска, нематеријална и да је дивна и када боли...
А бака Бранку је болео сваки растанак. Утеху је налазила у новој деци која јој долазе. Њена скромна кућа, била је палата љубави свима који су бар једном обедовали за столом који она постави и зачини топлином своје душе.
Душанка Бакота, некадашња психолошкиња у Центру за породични смештај деце без родитељске бриге и старања, говорила је некада, да је бака Бранка право чудо у погледу педагошког одгјања деце.
-Нико није боље од ње умео да натера дете да узима храну иако је било слабојешно, да попије горак лек, да напише домаћи задатак иако не воли можда сваки предмет у школи. Имала је за све то, па и за васпитање неки чудан природни таленат-говорила је некада госпођа Бакота.
Ми који смо имали част да је упознамо, итекако добро знамо значење ових речи....Али и да не располажемо овим детаљима, хтели то или не, често се сетимо њене чувене реченице: “О растанцима ме немојте питати“....
Ово сећање на њу је само инсерт из дугометражног филма који се одмотава у глави свих нас који смо је познавали и волели; вредна успомена на жену која је увек, и у дубокој старости, имала осмех на лицу, ведрину у души и оптимизам у оку. Волела је и љубав делила свима као велики мириси хлеба тек изашао из рерне, шерпу врућег млека скуваног пред полазак деце у школу, ломила на равне части, делила срцем да сви имају довољно и буду сигурни да су заштићени и вољени.
Сузана Мирчић
