Сећања на хранитеље из Милошевца:
Биљана Стевановић, хранитељица из Милошевца и сама је била дете у хранитељској породици
Са судбином ратног сирочета, Биљана Стевановић, родом из Старог Села, после домова за сирочад у Рачи и Жабарима, стиже у Милошевац. Живећи са децом чију је судбину делила, ова девојчица је заволела место у којем је стасала за основну школу.
Боравећи у милошевачком дому за децу која су родитеље изгубила у рату, Биљана је вредно обављала своје ђачке обавезе и сањала да једнога дана постане бабица. Бабичку школу у Нишу је уписала и завршила два, од укупно три разреда.
Некако у то време, у Милошевац је долазио питомац војне школе у Рајловцу, касније на служби у Мостару, Пули, мештанин села, Миодраг Мића Стевановић.
Висок и маркантног изгледа, са белом шапком која је биле “магнет” за девојке, млади мештанин у војној униформи, привукао је пажњу ученице нишке школе и њихова животно - љубавна прича је започела.
-Биљана ми се одмах допала и желели смо што пре да започнемо заједнички живот - прича Миодраг, ретко виталан осамдесетпетогодишњак.
-Али, пошто сам тада као водник живео у мостарској касарни, Биљана је за почетак остала да живи са мојим родитељима, Бориславом и Живком.
Млади пар се венчао 27. септембра 1959. године, а њихови заједнички боравци у Пули, остали су им као најлепше успомене ране младости.
Најпре се 1962. године, родила њихова прва кћи Слађана, а две године касније Драгана. Тада малим девојчицама, било им је сасвим нормално што њихови родитељи своју љубав према деци, равноправно деле са малишанима на породичном смештају.
Сви који су познавали Биљану, укључујући и аутора ових редова, знају да је њено друго име било ЉУБАВ. Препознатљиви израз лица био је широки осмех, а у увек широко раширеним рукама, било је места за загрљај сваке дечије душице која је у њој тражила мајку.
Миодраг и Биљана Стевановић, однеговали су 25 малишана који су сплетом различитих животних околности остали без својих биолошких родитеља. Своје нове родитеље, Мићу и Биљану, ословљавали су са „мама“ и „тата“. Од њих су поред љубави, добијали поклоне као и њихове две кћери.
Биљана је сву своју децу подједнако волела. Овом приликом бележимо податак да је двојици дечака приредила испраћај у војску. И један и други - Неша и Пера, када дођу у Милошевац, где иначе не живе, прво посете гроб своје мајке и хранитељице Биљане, која је преминула 28. фебруара 2016. године.
Девојчицу Марију из Јагодине, Стевановићи су називали својим дететом. Ова млада жена је нажалост преминула, а њену породицу Миодраг сматра најближом фамилијом.
Списак дечака и девојчица који су своје нове родитеље нашли у дому Стевановића је дуг... Ту су још: Аца, Мики, Јован, Слободанка, Рајка...
-После растанака са децом, Биљана је плакала и патила данима - прича Миодраг, војни пензионер који и дан данас представља живу енциклопедију сећања.
Сећа се савршено Тита, Насера, Сиримаво Бандаранаике из периода службеног боравка на Брионима... Али, најрадије се сећа своје „златне свадбе“ са 150 гостију и две музике. Родбина, сва њихова деца која су могла доћи, колеге официри у пензији, уживали су у невиђеном слављу уз традиционални оркестар и неизбежне трубаче. А једно сећање, каже, не сме бити заборављено.
-Биљана је била весела, позитивна, друштвена. Биле су то тешке године када смо започели заједнички живот. Није било аутобуса. Једнога дана, на капији се у Милошевцу појавиала њена рођена бака, Цула из Старог Села. Казала је да својој унуци Биљани носи крушке из родног дворишта. Воћке су биле оне које се у народу називају „дивљакама“, али их никада нисмо заборавили. Можда је моја супруга ту енергију и љубав према другима, наследила баш од баке-прича Мића.
Старија кћи Слађана ради као медицински радник на Војно медицинској академији у Београду, а млађа Драгана је главна сестра интензивне неге, интерног одељења Ургентног центра наше престонице.
Иако су прицче о оваквим људима вечне и без краја, Биљанина кћи Драгана нам је испричала „крај“.
-Мама је била у тешком стању. У болници и већ интубирана. Један младић, наш штићеник је тих дана био на својој хемо терапији. Када је чуо ста се дешава са његовом“мајком“, прекинуо је тога дана терапију, дојурио у Ургентни центар и са врата собе потражио очи „своје мајке“. Сигурна сам да га је препознала. То је био њен последњи поглед-каже Драгана, Биљанина кћи, на крају приче, која нема краја.
Сузана Мирчић
