Истраживања о деци на породичном и резиденцијалном смештају
У којој се мери друштво бави заштитом деце без родитељског старања лако је закључити на основу закона, уређеног система социјалне заштите ове велике рањиве категорије становника и на основу промена које се уводе у складу са потребама, напретком заједнице и унапређењем вида социјалне заштите деце и омладине. На питање колико се наука бави овом темом одговор се добија на основу унапређења програма рада стручних лица у области дечије заштите, истраживања тимова и објављених публикација. Последњих година учињен је видан напредак и у овој области.
Књига „У лавиринту социјалне заштите: поуке истраживања о деци на породичном и резиденцијалном смештају“, ауторке Невенка Жегарац, је плод готово трогодишњег рада великог броја сарадника Факултетa политичких наука Центар за истраживања у социјалној политици и социјалном раду Београд. Објављена је 2014. године и представља резиме темељног истраживања начина живота деце без родитељског старања, њихових потреба и унапређења рада стурчних лица са децом која су штићеници установа и корисници услуга хранитељства. Окупљени стручни људи ангажовани на овом пројекту уложили су искуство, знање, време и посвећеност радећи на овој теми, са вером да могу да допринесу добробити деце која живе у хранитељским породицама и институцијама у Србији.
Користећи резултате истраживачког рада професора и студената представљене у овој публикацији, у овом тексту, у оквиру нашег пројекта о хранитељству у Милошевцу, представићемо читав низ аегумената који иду у прилог чињеници да је неопходно уложити више напора и рада у област заштите деце рањивих категорија како би се унапредиле постојеће услуге или се дошло до резултата шта је пожељно увести као новину да би се ишло напред и у корак са остатком света. Окосницу књиге чини истраживање о факторима који доприносе да деца буду издвојена из родитељских породица и упућена на породични или резиденцијални смештај, као и процесу доношења одлука пре, током и након смештаја. Истраживање које је друштву дало смернице у ком правцу би требало да иде брига и напредак заштите деце без родитељског старања, је настало као део пројекта „Развој услуга у заједници за децу са сметњама у развоју и њихове породице“. Реализован је под окриљем УНИЦЕФ-а у партнерству са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике, а подржан је средствима Европске уније. Сви релевантни чиниоци неопходни за унапређење положаја корисника социјалне заштите укључени су директно у пројекат или на посредан начин – као конзументи добијених резултата у процесу истраживања.
У књизи се наглашава да је сагледавање ефеката реформи у области социјалне заштите деце, посебно код деце која су издвојена из својих породица, изузетно важан задатак који може да допринесе истицању постигнућа у овој области, али и уочавању пропуста и тешкоћа и трасирању даљих смерница у заштити деце. Сагледавањем постојећег стања истраживачи су најпре стекли бољи увид у факторе који су повезани са уласком деце на смештај у социјалној заштити Србије у периоду интензивних реформи система спроведених (2006–2011), да би након ових анализа конципирали предлоге како се може унапредити квалитет заштите деце која припадају великој групи рањиве категорије становника Србије. Истраживање је спроведено у 29 општина широм Србије. Добијени резултати указали су на разлоге због чега су деца из биолошких породица измештена у хранитељске или институције, како долази до првог контакта са системом социјалне заштите, какве су карактеристике родитеља и деце, да ли су вршене икакве интервенције које су претходиле издвајању детета из породице, које активности и мере су предузете током смештаја, као и сагледавање стања деце према последњем извештају.
Посебни делови публикације професорке Невенке Живковић су посвећени деци Ромима на смештају и квалитету документације центара за социјални рад о деци на смештају. Приказани су резултати истраживања о томе како водитељи случаја процењују снаге детета, породице и заједнице, размотрена је и перцепција водитеља случаја о учинку смештаја на дете, факторима који утичу на доношење одлука, као и гледишта младих на смештају, њихових одгајатеља - хранитеља и водитеља случаја. Како ова књига не садржи само резултате истраживања него и препоруке друштву, институцијама и читавој заједници, недвосмислено је намењена не само јавности заинтересованој за тему, него и запосленима у сектору заштите деце и омладине. Од користи може да буде практичарима, планерима и доносиоцима одлука, практично свима којих се тиче како живе деца на породичном и резиденцијалном смештају.
Разлози за смештај деце
Разлози за издвајање деце упућују на читав низ различитих фактора међу којима доминирају занемаривање деце и сиромаштво. Систематизовани разлози по групама могу се распоредити у пет категорија или подврста. Предњачи напуштање или остављање (30,5%), следе сиромаштво и занемаривање (25,4%), прати га злостављање и занемаривање (23,6%), док око 13% деце одлази на смештај првенствено због сметњи у развоју, а око 7% након смрти родитеља.
Занемаривање деце је чешћа појава од злостављања – код 70,9% деце забележен је један или више посебних подоблика занемаривања, а злостављање је забележено код 19,3% деце. Најчешћи подоблици занемаривања су напуштање (укључујући и остављање) детета, неадекватан надзор те здравствено и физичко занемаривање. Када се анализирају интервенције центра за социјални рад пре издвајања детета, закључује се да код половине породица мере нису предузимане. Стручни радници центра током контакта настоје да саветодавно усмеравају родитеље, док са децом и широм породицом знатно мање контактирају.
Код око трећине породица коришћена је материјална помоћ, а помоћ у натури и нарочито наменска помоћ за оправку и опремање домаћинстава користе се спорадично, што важи и за упућивање на услуге у заједници (око 5%). Највећи број деце одлази на смештај током прве године рада (60,5%, од чега преко 70% у прва два месеца после првог контакта). Налази упућују и на то да се ресурси породичне мреже детета недовољно користе како би се обезбедило најмање рестриктивно окружење за дете. Такође, деца и родитељи се често не припремају за издвајање и смештај (око 40%), док више од половине деце (око 60%) нема регулисан план контаката са родитељима, сродницима и другим значајним особама. Приближно исти проценат деце те контакте ипак одржава, углавном са делом сродника, при чему су судске одлуке о регулисању или забрани контакта минорно заступљене.
Ови подаци говоре да пракса регулисања и подстицања контаката родитеља и детета очигледно није заживела ни у раду центара за социјални рад ни у пракси судова, што озбиљно нарушава права детета – стоји у резимеу података добијених стручним анализама током истраживачког рада тима. Дошло се до закључка и да контакти детета са родитељима и сродницима временом благо опадају, јер су препуштени стихији и њиховој иницијативи. Код половине деце на смештају није одређен циљ сталности у предвиђеном року, а код неке деце се он неадекватно одређује као „дуготрајни смештај у хранитељску породицу“, што може да обезбеди стабилан смештај у породичном окружењу, али без стратегије за осигурање сталности.
Усвајање као трајно збрињавање
Сходно овим закључцима јасно је да се повратак у родитељску породицу предвиђа код мање од 10% деце, што је податак који указује на чињеницу да би требало више порадити на факторима који могу да утичу на повезивање чланова биолошке породице и враћање деце у природно окружење. Веома мали број деце (38) се након смештаја вратило у родитељску породицу. Усвојено је само 11 деце, и то су углавном деца која су на смештај ушла као новорођенчад, при чему су процедуре за усвајање трајале од 9 до 46 месеци. Ови резултати показују да је и даље на снази пракса која је важила деценијама раније. Процедуре су споре, детету неприлагођене и са много перипетија се окончава поступак усвајања.
Када се ради о смештају деце, није редак случај да током хранитељства или смештаја деце у неку од установа, поступак се више пута понавља. Више од половине деце (58%) прекинуло је први смештај. Резултати испитаника потврдили су ову појаву на основу чега се закључује да половина деце су најчешће једном или два пута мењала смештај, а највећи број је 7 смештаја. Више је разлога за промену смештаја, а један од најчешћих је да се деца враћају у родитељску породицу или иду на усвајање углавном после првог смештаја, док је код другог или трећег прекида смештаја доминантни разлог нека (неочекивана) промена у хранитељској породици. Након трећег смештаја, за сваки наредни смештај проблеми у понашању детета упадљиво преовлађују као првенствени разлог за промену смештаја.
Похађање школе и школски успех
Анализом овог сегмента потврђује се да у односу на пређашњи период, који се може узети као почетак хранитељства у нашем друштву, није направљен значајан помак везан за вођење документације и систематизовање података. Недостаје значајан обим података, посебно о школском успеху, који је важан показатељ доброг стања и владања детета, његовог менталног здравља и психичке стабилности. Уочава се и из студије настале радом на овом пројекту али и на основу података којима располажу надлежне службе за вођење бриге о деци без родитељског старања, да незанемарљив проценат средњошколске омладине напушта школовање током смештаја.
У публикацији је изложен и податак да се готово занемарују емоционални проблеми и проблеми у понашању код деце јер се често не бележе, исто тако недостају подаци о добростању деце у овом погледу. Расположиви подаци указују на очекивана развојна померања симптома код деце са оних који су карактеристични за један, ка онима који се обично везују за наредни развојни период. Налази сведоче и о непостојању систематског праћења тешкоћа код деце на смештају и реаговања на њих, при чему се вероватно ради о њиховом непрепознавању или минимализовању, закључак је тима .професорке Невенке Живковић.
Истраживањима је обухваћена група ромске деце на смештају на узорцима од 92 испитаника што процентулано износи (26,5%) штићеника из ове категорије деце без родитељског старања. Резултати указују на несразмерно велики број ромске деце која се налазе на смештају, слично резултатима других анализа које су указале на диспропорционалну заступљеност ове деце на смештају широм Европе. Процењује се да је стопа диспропоционалности (неједнаке заступљености) ромске деце на смештају у Србији 3,7, односно да је толико више ромске деце на смештају него у популацији.
Подаци казују да ромска деца чешће улазе на смештај на нижем календарском узрасту и у мањој мери одлазе у сродничке хранитељске породице од остале деце. Упадљива је изузетно неповољна образовна структура родитеља, као и то да је, у односу на другу децу из узорка, знатно већи број ромске деце пре смештаја живео у условима који нису погодни за развој или су угрожавали безбедност детета. Мада нису утврђене разлике у учесталости злостављања и занемаривања код ромских и осталих породица из узорка, разлика постоји у забележеној заступљености здравственог занемаривања и неадекватног надзора као специфичних облика занемаривања.
Сиромаштво породице и лоши материјални услови живота одликују највећи број ромских породица деце на смештају, мада је остало нејасно како и у којој мери то утиче на праг за покретање интервенције система. Такође, нису утврђене суштинске разлике у раду стручних радника са децом из ромских породица и поред специфичних изазова са којима се срећу ова деца, осим што се код њих знатно чешће предвиђа дуготрајан боравак на смештају – питања су постављена у овој публикацији на која се још увек чекају одговори од надлежних институција и људи запослених у сектору социјалне заштите деце, посебно деце без родитељске бриге којих је у Србији из године у годину све више.
Напуштени и занемарени
Напуштени, са сметњама у развоју, занемарени или сиромашни - само су неки од разлога због којих деца у Србији заврше као социјални случајеви, на евиденцији месних служби Центра за социјални рад. У Србији је такве деце на крају 2018. године било 8.015. Према подацима Републичког завода за социјалну заштиту у хранитељским породицама је смештено 5.474 деце, 705 деце је смештено у установе социјалне заштите, а 1.836 живи са старатељима.
