Домаће и међународне невладине организације играју важну улогу у различитим сегментима заштите деце од насиља и злостављања. Оне су имале, пионирску улогу у буђењу свести јавности за проблем насиља према женама и деци у Републици Србији.
Током деведесетих година бројне владине и невладине организације и научне институције - Институт за ментално здравље, Факултет политичких наука, Центар за права детета и друге, уз подршку УНИЦЕФ, Фонда за отворено друштво, Save the Children и других међународних организација започеле су да раде на сензибилизацији јавности, јачању компетентности стручњака и развоју мреже за спречавање и заштиту деце од злоупотребе и занемаривања. Објављена су и прва искуства из истраживања и примене едукације и формирања мултидисциплинарних тимова за заштиту деце, а група аутора Центра за права детета написала је и први Приручник за рад на заштити деце у социјалним и сродним службама.
Прве СОС линије, као и саветовалишта и склоништа за жене и децу жртве насиља, такође су формиране у оквиру невладиног сектора. Почетком деведесетих година почиње са радом први СОС телефон у Београду, формирају се Аутономни женски центар, Инцест траума центар, Саветовалиште против насиља у породици, а затим се мрежа невладиних женских организација шири и у унутрашњости Републике Србије. Од јуна 2001. године функционише Мрежа поверења против насиља заснованог на родној припадности чији је оснивач и координатор Инцест траума центар. Мрежа поверења је интервентни тим практичара различитих профила из шеснаест владиних и невладиних институција и организација из Београда и других градова у Републици Србији (Краљево, Суботица, Крушевац) који пружају психолошку, правну, социјалну, здравствену и другу помоћ деци и одраслим жртвама насиља.
Захваљујући подршци међународних и невладиних организација пружена је могућност многим стручњацима у јавном сектору, сарадницима невладиних организација, али и представницима релевантних министарстава да се упознају са савременим моделима заштите деце у земљама у којима систем заштите од насиља постоји већ више деценија, као што су Холандија, Норвешка, Шведска, Велика Британија и САД и да на тај начин унапреде своја знања и вештине и избегну многе замке на путу развоја система за превенцију и заштиту од насиља.
Невладине организације, такође, иницирају и заступају доношење законских и системских промена и решења, норми и стандарда који се заснивају на правима детета и треба да обезбеде трајна и дугорочна решења у области спречавања насиља и злостављања и заштити деце од свих њихових облика.
Осамнаест организација, уз подршку Save the Children и УНИЦЕФ, покренуло је 2007. године кампању Увек милом - никад силом! За детињство без казне - за живот без насиља, за законску забрану телесног кажњавања деце, којој се придружило и око педесет организација из владиног и невладиног сектора.
Од одсудне је важности и препознавање комплементарности улога званичног система и невладиног сектора и смањивање јаза и одсуства подршке, што би значајно допринело повећању кохезије и бољој координацији ефикасног спречавања и заштите од насиља.
Као основне службе социјалне заштите у локалној заједници, центри за социјални рад, којих у Републици Србији има 139, овлашћени су да обезбеде помоћ и подршку свој деци и младима, у ситуацијама када су угрожени њихово здравље и развој. Надлежност центра за социјални рад, посебно кроз функције органа старатељства, јесте да обезбеди основну заштиту права и интереса детета одговарајућим интервенцијама социјалне и породично-правне заштите детета.
Центар за социјални рад има конкретне задатке и овлашћења за примену неодложних мера правне и социјалне заштите детета које је изложено злостављању и занемаривању у оквиру породице, али и у свим другим ситуацијама у којима је неопходно реаговање за заштиту права детета.
Крајем децембра 2002. године Министарство за социјална питања основало је Прихватилиште за ургентну заштиту злостављане деце, као посебну јединицу Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду. Прихватилиште збрињава децу која се издвајају из породичног окружења због физичког, сексуалног и емоционалног злостављања, занемаривања или животне угрожености детета које настаје као последица болести родитеља, издржавања затворске казне родитеља и слично.
Сличне центре основали су у касниим годинама сви већи градови у Србији док у мањим местима ову улогу преузимају невладин сектор и Центар за социјални рад који упућују децу у институције интервентно.
Према родитељима детета примењују се мере обавезујућег карактера (превентивни, корективни наџор над вршењем родитељског права), са циљем да се обезбеде оптимални услови за развој детета. Уколико ове мере не дају резултате, а и даље постоји озбиљна опасност по живот и развој детета, оно се смешта у хранитељску, најчешће сродничку породицу, а само у случајевима када претходно није могуће, у постојеће установе социјалне заштите за децу без родитељског старања. У тим случајевима, према родитељима се покрећу одговарајући судски поступци за делимично или потпуно лишење родитељског права.
Разлози за потпуно лишење родитељског права су разни видови злоупотребе родитељског права и грубог занемаривања родитељских дужности (злостављање детета, израбљивање, подстицање на вршење кривичних дела и рђаве склоности, напуштање и нестарање о детету, неодржавање личних односа, избегавање обавезе издржавања итд). Разлог за делимично лишење родитељског права је несавесно вршење родитељских права и дужности.
У склопу реформских процеса, Министарство за социјална питања, уз подршку УНИЦЕФ, Save the Children и других организација, започело је 2001. године активности у циљу развоја свеобухватног система за спречавање и заштиту деце од злостављања и занемаривања. Сачињен је Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања, који је Влада усвојила августа 2005. године, и започета је обука интерсекторских тимова за његову примену, која је до сада спроведена у шеснаест општина у Републици Србији које су укључене у пројекат Локални планови акције за децу.
Паралелно са подршком развоју Општег протокола, УНИЦЕФ је, у сарадњи са Институтом за ментално здравље, националним и међународним консултантима, омогућио систематску обуку стручњака свих релевантних сектора (социјалног, здравственог, образовања, полиције, правосуђа, као и невладиног сектора) у седам општина југозападне Србије, у циљу унапређења професионалних компетенција за препознавање и реаговање у случају злостављања и занемаривања деце и формирања кључне групе професионалаца која ће активно деловати на побољшању и оснаживању система социјалне заштите на локалном, односно регионалном нивоу.
Фебруара 2006. године Министарство рада, запошљавања и социјалне политике донело је Посебни протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања у установама социјалне заштите, којим се прописују мере за спречавање и умањење ризика од злостављања и занемаривања и мере за заштиту и опоравак детета, када се злостављање већ догодило. Обука за примену Посебног протокола спроведена је до данас само делимично, у појединим установама социјалне заштите.
У оквиру Пројекта "Развој регионалних служби за хранитељство", чији је носилац Републички завод за социјалну заштиту, предвиђена је у 2008. години едукација професионалаца, који ће бити запослени у тим службама, за подршку деци у хранитељским породицама. Посебан нагласак стављен је на развој специјализованог хранитељства, односно на јачање компетенција професионалаца и хранитеља у заштити деце са посебним потребама. Ове обуке треба да обезбеде превенцију и заштиту деце од неадекватног поступања, заштиту од насиља и свих видова злоупотребе деце у хранитељским породицама.
Фонд за социјалне иновације, као програм Министарства надлежног за социјалну политику, финансирао је, у периоду од 2004. до 2007. године, преко двадесет пројеката који се баве превенцијом и заштитом од насиља, у оквиру којих су у седам градова у Републици Србији основана склоништа за жене и децу жртве насиља.
У оквиру пројекта "Успостављање и примена система акредитације програма обуке за пружаоце социјалних услуга у Републици Србији", Министарство рада и социјалне политике акредитовало је укупно 58 програма обуке, од чега су три програма у области заштите деце од злостављања и занемаривања и петнаест програма који се баве насиљем у породици, различитим видовима превенције, програмима подршке породицама у ризику, третмана жртава насиља, ненасилне комуникације, група за самоподршку и примене метода саветовања.
СОС Дечја линија 0800 123456 (бесплатан позив са свих фиксних телефона и телефонских говорница у Републици Србији) започела је са радом октобра 2005. године као бесплатна, поверљива, двадесетчетворочасовна саветодавна услуга деци старијој од четири године и младима, као и одраслима забринутим за децу, доступна 365 дана у години. Оснивачи СОС Дечје линије су Министарство рада, запошљавања и социјалне политике, Министарство здравља, Министарство просвете и спорта, Народна канцеларија председника Републике Србије, Фондација принцезе Катарине Карађорђевић и Телеком Србија. На позиве одговарају посебно обучени телефонски саветници, који су по основној професији: психолози, педагози, социјални радници, специјални педагози, андрагози, правници и здравствени радници.
Служба за координацију заштите жртава трговине људима основана је марта 2004. године, као заједнички пројекат Министарства рада, запошљавања и социјалне политике и ОЕБС Мисије при Републици Србији. Служба ради при Заводу за васпитање деце и омладине у Београду. Од јуна 2005. године служба пружа услуге које се финансирају из буџета Републике Србије (Министарство рада, запошљавања и социјалне политике). Служба се бави заштитом жртава трговине људима, укључујући и децу, кроз идентификовање и упућивање жртава на адекватне програме помоћи. С обзиром да служба нема развијене програме за рад са децом жртвама, нити адекватно склониште за њихов прихват, свим малолетним жртвама трговине људима пружа се заштита кроз укључивање центара за социјални рад са територије целе Републике.
Министарство рада и социјалне политике координирало је и рад неколико радних група и било укључено у израду свих националних и међусекторских докумената који се баве заштитом деце уопште, а посебно заштитом деце од злостављања и занемаривања.
(Из Националне стратегије за превенцију и заштиту деце од насиља)
