НВО програмима јачања менталног здравља децу без родитељског старања припрема за живот у заједници
Децу без родитељског старања не треба сажаљевати; за њих и све нас боље је да у њима препознамо личности препуне потенцијала, прихватимо их као рањиве мале људе којима је потребна помоћ заједнице, друштва и институција и помогнемо им да се ослободе свих стега и научимо их да сама о себи мисле да су способна да буду све оно зашта јесу деца која расту уз родитеље. Овакве циљеве имају организације невладиног сектора ангажоване на пројектима помоћи и подршке деци без родитељске бриге.
На овај начин размишљају и делују невладине органозације окренуте потребама деце коју сврставамо у најрањивију категорију становништва зато што одрастају мимо своје воље у условима који су им наметнути системом социјалне заштите у институцијама или хранитељским породицама. У таквом окружењу имају све оно што се претпоставља као нужна потреба за одрастање деце – смештај, храну, здравствену, правну и социјалну заштиту... Међутим, недостаје управо оно што јача ментални склоп детета које одраста уз родитеље – а то је љубав, сигурност, породично окружење, топлина блиских сродника, заштита када је најтеже.
Својим програмима и занимљивим пројектима невладин сектор покушава да надомести деци без родитељског стараа управо то што им недостаје. Тако је београдска ЦЕПОРА - Центар за позитиван развој деце и омладине, кроз визију да свако дете има оптималне услове за позитиван развој, реализовала низ акција и покренула остале у невладином сектору да мењају из основа ставове који урушавају стабилност деце без родитељског старања. Скоро деценију окупљени око ове идеје контунирано раде са децом без родитељског старања која су на домском смештају у Центру за заштиту одојчади, деце и омладине – Београд, са децом из Звечанске и других институција где су смештени штићеници ових установа.
Креирали су и извели 10 интерактивних представа са децом и младима, 3 изложбе и 1 первазивну игру у заједници. Обучили су преко 130 стручњака за развојно-превентивни рад, одржали 3.000 тематских предавања, реализовали 4.000 радионица и 1.000 групних интервјуа и учесничких група. У њиховим активностима је учествовало 10.500 деце и младих.
Једном приликом Лидија Буквић, програмска директорка ове организације, истакла је значај оваквог рада са децом рањивих категорија и указала на потребу да децу без родитељског старања морамо видети као личности пуне потенцијала како би они имали сличну слику о себи што би им помогло да се лакше интегришу у заједницу.
- У нашем друштву најчешће наилазимо на два става о деци без родитељског старања: или осећамо сажаљење према њима, или их друштво види као проблематичне, делинквенте, као некога кога треба избегавати. То не би било толико страшно да и сама та деца не почињу себе да доживљавају на тај начин, да и она не прихватају те ставове друштва и спонтано се понашају тако да изазивају сажаљење или да праве проблеме.
Према незваничним подацима у Србији има око 9.500 деце без родитељског старања, од којих је око 600 на институционалном смештају. Државни систем социјалне заштите иде у правцу смањења броја корисника у институцијама, што значи да она деца која остају у установама имају различите тешкоће у функционисању које им стварају највеће проблеме на пољу социјалне интеграције. Одражавају се на отежану комуникацију и стварање контакта са људима изван дома - изван система социјалне заштите.
ЦЕПОРА је у сарадњи Центром за заштиту одојчади, деце и омладине из Звечанске улице организовала током свог постојања читав низ едукативних програма у циљу јачања менталног здравља деце у овим установама и тако постала пример другим, сличним организацијама невладиног сектора, на известан начин трасирала правила и норме понашања како је пожељно радити са децом без родитеске бриге. Закључак је да је неопходан перманентан - континуирабни стручни рад који укључује одрасле људе, али и вршњаке деце којима су програми намењени.
Лидија Буквић истиче, поведена искуствима досадашњег рада, да се са децом којој су ови програми намењени успоставља такав однос да они осете блискост и поверење. „Знамо колико је важно да будемо са њима и истрајемо и у лепим и у ружним тренуцима – када су срећни, али и када је тешко. Због тога настојимо да отворимо што више могућности, како би та деца имала прилику да остваре најразличитије позитивне интеракције са окружењем“.
Ова организација младе без родитељског старања укључује и у друге програме, који су отворени за све младе. Теме радионица биле су безбедност младих у саобраћају, вожња под утицајем алкохола и дрога, употреба опојних средстава. Међу едукаторима су неретко деца обухваћена системом социјалне заштите. Девојке и младићи који су изашли из домова или су били у хранитељским породицама сада су у улози организатора радионица, предавача и едукатора. Раде као волонтери са децом у институцијама у којима су и сами боравили као штићеници.
- Гледамо да искористимо тај добар однос са децом и њихово поверење, како бисмо их што више укључили у заједницу – коментарише Лидија Буквић начин рада који је примењив и у другим срединама, местима и градовима у којима су по установама социјалне заштите смештена деца без родитељске бриге. Она каже да је одичан пример њихова омладинска група која окупља младе без родитељског старања и њихове вршњаке из средњих школа. Поред редовних радионица које имају са Центром, они организују и своја самостална дружења, иду заједно на куглање и у биоскоп, играју друштвене игре, тако да на један потпуно природан начин даље изграђују своје везе.
- Ту видимо свој циљ: да будемо ту за младе, да им пружимо подршку онда када им је она потребна, али и да их погурамо у свет у правом тренутку. Ми ћемо наставити то да радимо, али знамо да нисмо једини који имају знања и вештине да буду таква подршка. Сви можемо да их подржимо на овај или онај начин.
Први корак ка томе јесте да престанемо да сажаљевамо децу без родитељског старања. Уместо тога, треба да почнемо да их препознајемо као децу и младе који желе да се развијају, да се играју и истражују, као децу и младе гладне живота и препуне потенцијала! – рекла је координаторка многобројних програма за што бољу интеграцију деце без родитељског старања у друштвену аједницу.
Ово је суштина проблема, уједно и препорука на који начин би требало радити са децом без родитељског старања којој су уз задовољавање најосновнијих потреба неопходне и друге компоненте и садржаји у свакодневом животу како би одрасли без комплекса ниже вредности и ојачали за живот. Са том намерим, и истоветним циљем, неколико својих пројеката реализовала је и професорка књижевности великоплањанске гимназије, Јелена Златкова, која је са УГ „Свет речи“ поручила деци без родитељске бриге у Милошевцу да нису сами.
ПЕРВАЗИВНЕ ИГРЕ
У бројним градовима у Европи и свету средином деведесетих година је зачет велики креативни покрет, сачињен од бројних и веома разнородних представника, чији је циљ претварање улица, тргова и јавних градских простора у велика игралишта. Игре које се праве и одвијају на тим просторима називају се „первазивним играма“ – што је назив који потиче од енглеског придева „pervasive“ у значењу „прожимајући“. Первазивне игре се наиме одвијају у реалном простору, у реалном времену, и за разлику од видео игара омогућавају играчима да ступе и створе реалне социјалне односе са другим играчима. Те игре претварају градове у права игралишта и омогућавају играчима да лако, брзо и једноставно, улазећи у игру, сагледају стварност потпуно новим очима: као имагинарни свет у коме важе правила игре.
ПОРОДИЧНИ ЗАКОН
Породичним законом установљена је обавеза државе да предузме све потребне мере за заштиту детета од занемаривања, од физичког, сексуалног и емоционалног злостављања, од сваке врсте експлоатације, као и обавеза свих дечјих здравствених и образовних установа, установа социјалне заштите, правосудних и других судских органа, удружења и грађана да обавесте јавног тужиоца или орган старатељства о потреби и разлозима за заштиту права детета.
Породични закон забрањује насиље у породици, установљава право на заштиту од насиља у породици, дефинише насиље у породици, утврђује круг лица која имају право на заштиту од насиља у породици, предвиђа мере заштите и уређује посебан судски поступак за породично-правну заштиту од насиља. Породични закон, такође, установљава право детета на независно заступање у случајевима колизије интереса детета и законског заступника детета. Породични закон уводи специјализацију судија за поступање у породичним стварима и предвиђа обавезну едукацију судија из области права детета.
(Из Националне стратегије за превенцију и заштиту деце од насиља)
