Кад хранитељство прерасте у усвајање: Исповести усвојене деце која су лишена родитељске љубави одгајана од стране усвојитеља као да су њихова. То је онај моменат кад се запитамо да ли је то могло и мени да се догоди.
"Свака жена када роди дете, оног тренутка када га роди, она вероватно с тим олакшањем не осећа ништа друго. Али, већ следећи дан осећа стрепњу, осећа страх да ли ће са дететом бити све у реду", каже Драгица Танасковић, хранитељица из Милошевца. Има пуно право да коментарише блиске, емотивне сусрете хранитеља са децом коју преузимају на чување зато што је однеговала током вишедеценијског хранитељског стажа 12 деце и двоје своје. "Е, са том стрепњом и тим страхом да ли ће са дететом бити све у реду, рађа се и та љубав која постаје нераскидива између хранитељице и детета" – истиче хранитељица Драгица која ни данас не одустаје од хрнитељства. Дели бригу о деци без родитељског старања са укућанима и даље. Каже до краја живота, биће посвећена њиховом развоју и напретку.
У овом тексту бавићемо се хранитељстом из другог угла. Говорићемо о деци лишеној родитељске љубави и бриге која су нашла уточиште као усвојеници у породицама које су им пружиле дом, љубав, сигурност, идентитет... све што је потребно да рањено дете прерасте у здравог младог човека способног да се сам брине о себи. Листајући блогове у намери да проверимо колико се отворено говори о овој болној теми, пронашли смо неколико исповести одраслих људи који су уз помоћ усвојених родитеља превазишли баријеру несхваћених и неприхваћених, рањених и одбачених. Неки од њих су одмах у стрту знали да су усвојени, велика већина је то сазнала на болан начин, увредама од стране вршњака, случајно из шапутања блиских рођака, након ломова у породицама у којима су одрастали као равноправни чланови или из интимног разговора са родитељима када за то дође време, негде око пубертета, пунолетства или када се догоде неке непредвиђене ствари које диктирају истину ма колико она била болна.
Једна од објављених прича на блогу усвојени/а/о, дира посред срца, тачно у мету, отвара полемике, шири причу на нове актере, јунаке сличних прича, пролазнике кроз наш живот који нису оставили никаквог трага, или су нам, ипак, упркос свему што се у међувремену догодило мимо наше и њихове воље, њихове очи остале пред очима као да и данас желе нешто важно да нам кажу.
„Време је за спавање, молећивим погледом убеђујем маму да ми дочара још једну бајку. Осмехујем се док ме звонки глас уводи у причу. Жељно ишчекујем завршницу. „Али шта угледа у бистрој води? Угледа своју сопствену слику, али то више није било неспретно црносиво паче, одвратно и ружно, већ дивни лабуд.“ Док ме мама ушушкава већ почињем да сањам о ливадама, шумама и прелепим лабудовима.
У предшколском узрасту сам жудела да што више личим на маму, што се превасходно огледало у опонашању. Често сам тражила да ме нашприца њеним парфемом, јер ми је некако уливало смиреност и сигурност. Стара навика се задржала до данашњих дана, имам обичај да купујем исте парфеме мами и себи, тако да када ми недостаје знам да бочица носи утеху. Сећам се да смо на вратима имали обележје колико је ко висок у породици. Није ми дуго требало да прешишам маму. Полако сам почела да се приближавам и татиној висини, њега је то радовало а ја сам само чекала када ћу више да се зауставим са растом.
Основна школа и деца склона задиркивању ми само продубљију осећај неуклапања. Одударала сам по доста тога, израсла сам као неки џин за мање од три године. На одељенским сликама сам деловала као наставница а не ученица. Временом сам се повукла у себе а књига ми постаје одбрана од вршњака.
Средња школа, коначно ново окружење. Овог пута се боље уклапам и склапам пријатељства која трају до данашњег дана. Попут сваке тинејџерке постајем преоптерећена физичким изгледом и својом „ружноћом“. Стално сам мењала фризуре у нади да нађем одговарајућу за свој издужени лик. Мама прекида моју детаљну анализу. Бацам поглед ка њеном женственом, симетричном лику и размишљам како би било лепо да личим бар мало на њу.
Основне лекције из генетике, крвне групе, боја очију, наследне болести. Схватам да нам се све особине поклапају, међутим то није довољно да заустави чудне сензације у стомаку. Након тога при свакој наредној посети лекару почињем потврдно да одговарам на сва питања везана за породичну историју болести. Што је сигурно, сигурно је.
Разговарам са тетком, у моменту изговарам реченицу која је врло типична за моју маму. Временом смо толико срасле да смо често завршавале једне другој реченице. Тетка желећи да каже како личим на маму, изговара „ Крв није вода“. Једна од реченица која ми је будила веома помешане емоције. Донекле ми је било драго што личим на маму, са друге стране зашто баш тај избор речи, када сви знамо да оно што нас повезује није на крвној основи. КРВ. Зашто сам изненада толико љута? Не желим даље да се упуштам у размишљања, једноставно погрешан избор речи, скроз небитно, идемо даље.
Гледам слике, по обичају. Наилазим на стари албум. Сузе ми крећу јер схватам да управо гледам један од најлепших тренутака из детињства. Тата и ја стојимо покрај језера, које краси јато лабудова. То је био уједно и први пут да сам угледала те прелепе животиње, о којима сам до тада само слушала од маме.
Субота предвече, супермаркет. Брзински пакујем намирнице у кесе и сасвим случајно примећујем жену средњих година док стрпљиво чека свој ред. Прво што боде очи јесте надпросечна висина, па да ли је то она виша и од мене. Потом запажам црте лица необично сличне мојима. Поврх свега проговара на српском са касирком. Једва сам задржала кесе у рукама и полако кренула ка излазу. Сјурила сам се на оближњу клупу док су се руке још увек тресле. Дошло је време да пишем Звечанској, не могу више да чекам, морам да сазнам како то ОНА изгледа.
Друга прича је о девојци која се потписала као Милица Николић (21). Имала је пет година када су јој вршњаци из краја на окрутан начин сапштила да је усвојена. „Ти си из дома“, реченица је која јој је урушила читаво детињство. Иако је годинама трагала за својим биолошким родитељима, и даље није успела да добије одговоре на сва питања – мада је у једном тренутку била надомак истине.
– Мислим да сам одувек у подсвести то знала. Некако сам имала осећај као да овде једноставно не припадам, као да ме је неко само спустио ту. Када сам сазнала да сам усвојена, неке коцкице су почеле да се склапају. Срећом, имала сам велику подршку мајке и сада већ покојног оца – износи своју тугу за једну дневну новину девојка прелепог имена, неко би рекао миљеница самог господа.
Када је имала 16 година, на једној забави је почела да примећује чудне симптоме – јако црвенило по лицу и телу, вртоглавицу и јако висок крвни притисак. Након низа контрола, лекари су јој рекли да је са њом физички све у реду, те је тек психолог успео да закључи да то заправо њен организам реагује на њену подсвесну потребу да упозна биолошке родитеље.
– И тада сам први пут са родитељима озбиљно разговарала о томе, након 11 година од кад сам сазнала. Рекла сам им да желим да сазнам ко су ми биолошки родитељи и они су ме подржали. Обратли смо се прво социјалном центру, и једва сам сазнала да сам заправо рођена на Косову, у Гњилану. Али, било је то време рата и никако нисам могла да одем на Косово по више информација. Неколико година касније је поново решила да сазна истину и овог пута је ступила у контакт са људима из њеног родног града преко друштвених мрежа. Кроз разговор је сазнала да је само једна жена родила дете те 1994. године у зиму – и успела је да дође до жене за коју је дуго веровала да је њена биолошка мајка.
– Позвала сам је. Рекла сам јој да не желим ништа од ње, да ја имам свој живот и да нећу да се мешам у њен, али да желим да знам истину. Избегавала је одговор, а тек касније ми је рекла да је она стварно оставила девојчицу те зиме. Причала је и са једном мојом професорком и признала да ме је баш она родила. После извесног времена смо се нашле, и то је био сусрет који никад у животу не бих могла да поновим. Превише емоција, а она је заправо за мене тотални странац – прича Милица.
Деловало је да све тече у реду, а онда је та жена, неколико месеци касније, у потпуности променила причу.
– Одједном је почела да прича како је заправо родила дете годину дана раније, и то у лето! Уследио је велики број лажи и, када сам јој коначно тражила да урадимо ДНК тест јер сам само желела да знам истину, уплашила се. После много наговарања, пристала је да пошаљемо узорке – присећа се Милица, која је тужну животну причу поделила и на свом блогу.
Ишчекујући резултате, приметила је да је њена „мајка“ нестала. Пет дана није било резултата, и пет дана се она није јављала. А онда је стигао резултат, и жена за коју је била уверена да ју је родила, била јој мајка на папиру, уопште није била у сродству са њом.
– Верујем да је реч о некој врсти намештаљке, јер ми је и сама признала да има контакте у Београду. Веријем да ми она јесте мајка. Али, од тада ми се никад више није јавила. Не знам шта ми је било, али пре неки дан сам јој послала поруку да желим само да причамо, ништа више. Није се удостојила ни да одгвори – закључује Милица ову превише мучну причу.
Милица не планира да одустане све док не дође до праве истине.
Једна о истинитих прича о усвајању говори о сличности деце са биолошким родитељима и потреби да се усвојено дете припреми на време на чињеницу колико може да личи на своје праве родитеље и колико генетика има утицаја на особине које неко поседује као личност, какав је као појава или какву фигуру има. Колико томе доприносе биолошки родитељи, а колико могу да утичу усвојитељи да одрастањем уз њих постане копија својих старатеља на које желе или не желе да личе.
"Пре него што смо добили дете отишли смо на један сусрет усвојених породица. Оно што је мене освојило, умирило тада, је да су деца и родитељи изгледали као било које друге породице, личили су. И моја каснија искуства иду у том правцу. Нисам још срела усвојену породицу а у контакту сам са прилично њих сазнала да нису личили. Некад је у питању и физичка сличност, а свакако она произашла из заједничког живљења, у покретима, осмесима, ставу, изразима… Ово последње ми је било ново сазнање кад је једна од учесница радионице рекла да је у неком покрету биомајке препознавала себе. Имале су исти карактеристични покрет иако се од њеног рођења нису виделе. Мало сам почела да обраћам пажњу на то и дошла до закључка да има једно карактеристично Викторово стискање усница и покрет главом који нико од нас нема и који претпостављам да ћемо једног дана угледати, рекла бих код биомајке. Наравно не могу да будем сигурна, то је само претпоставка. Али ето колико искуства усвојених значе, не бих претпоставила да се и израз, покрет може пренети са биолошког родитеља који током одрастања уопште није присутан да нисам то чула у овој исповести. Углавном и у усвојеној породици на неки начин чланови такође личе, но мислим да наш нагласак нарочито како дете одраста, схвата наслеђивање, усвајање, никако не треба да буде на томе. И због детета и због нас. Једног дана је наше да подржимо дете у потрази, да се радујемо ако реунион буде добар, да се састанемо са биолошком породицом ако развој догађаја буде ишао у том смеру… И сад ако ћемо бити поражени сличношћу детета са њима, ако ће то утицати на наше односе онда то није добро. Можда је боље и себе припремати да ће дете личити на своје биолошке сроднике како генетички сродници увек и личе и можда то схватати и са радошћу. Дете ће остварити оно што му је у периоду раста недостајало (без обзира да ли нам је о томе говорило или не). За дете је јасније, иако је и мој малишан у периоду кад је баш био мали желео страшно да личи на нас и говорио да има моје очи или нешто већ тако, како одрастају схватају да наша сличност није на генетској повезаности. И ако желе да виде њу не би требало да релативизујемо њихове жеље."
