Девет деценија хранитељства у Милошевцу
У Србији, за разлику од остатка света, још не постоје лиценце за хранитеље. Поступак додељивања деце на чување се спроводи у складу са нашим законским одредбама. На основу важећих правилника утврђује се општа подобност да неко може бити хранитељ. Утврђивање опште подобности хранитеља иде готово истом процедуром као и утврђивање способности лица да буду усвојитељи.
Према подацима Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, стручна процена опште подобности за обављање хранитељске улоге састоји се из провере испуњености законских услова преко јавних исправа које кандидати за хранитеље подносе уз пријаву за хранитељство. На основу интервјуа са стручњацима који врше процену, а на основу сагледавања услова и односа у породици, у непосредном контакту, кроз кућну посету и кроз програм припреме и обуке будућих хранитеља, одлучује се да ли има основа да се улази у поступак доделе и преузимања деце без родитељске бриге на чување.
Општу подобност утврђује стручни тим који се састоји од психолога, педагога, социјалног радника, правника и лекара. Они након одређених стручних интервјуа, посета, разговора, тестирања и евалуације утврђују општу подобност. Као трећи, можда најважнији део поступка утврђивања опште подобности за хранитељство је свакако припрема кроз обуку којом се стиче знање и умеће одгоја деце. Да би неко добио сертификат за општу подобност, мора са успехом да прође припрему и обуку за хранитеље. Обука је конципирана тако да се знање стиче кроз радионички рад у трајању од 33 часа. Укључена су оба брачна партнера и кроз 12 радионица пролазе врло битне сегменте за функционисање хранитељства и утвђивање опште подобности.
Обуку оранизује и у целости води Центар за породичан смештај и усвојење Милошевац у сарадњи са Центром за социјални рад. Недавно је завршена обука у Милошевцу за 10 парова са подручја општине Велика Плана и Смедеревска Паланка – сазнајемо од Александре Алексић, педагога у Центру у Милошевцу.
Стручњаци у овј области кажу да би у будућности требло водити рачуна да се стицањем опште подобности за бављење хранитељство не завршава посао поверавања детета обученој хранитељској породици. По њима требало би у поступку доделе детета на чување хранитељима посебним методама утврдити конкретну способност да баш тај одређени хранитељ добије то дете с обзиром на специфичне карактеристике детета, његово понашање, начин задовољавања одређених потреба, посебно када се ради о деци са сметњама у развоју. Чињеница је да је све више такве деце збринуто у Милошевцу и да би због тога било пожељно да се о њима старају стручно оспособљена лиза за овај вид бриге о деци.
Често постављено питање везано за хранитељство јесте мотив хранитеља да се баве овим хуманим и племенитим послом. Тако може мотив да буде хумане и материјалне природе, али ако је превасходно одлука породице да прими дете без родитерљске бриге на чување из економских побуда, требало би преиспитати да ли је хранитељ подобан да се брине о деци којој је потребан не само смештај у хранитељској кући, него и пажња, љубав, породично окружење и сигурност хранитеља. Сходно томе морало би се из карактеристика породице и утврђивања мотивације приликом доношења одлуке о општој подобности доказати да разлог бављења овим послом није материјалан и није новац разлог преузимања деце на чување и старање. Уколико је материјално преовлађујући мотив, онда та породица нема општу подобност и не би требало да се бави овим послом.
И технички, да би неко постао хранитељ, он не може бити материјално необезбеђен. Хранитељи се не могу издржавати од накнаде која је мања од минималне зараде и тренутно износи 34.141 динар бруто, или 21.037,58 нето за једно дете на смештају. Сходно томе са овом свотом није могуће обезбедити све за целокупну породицу јер је утврђени стандард за смештај детета као што су посебна соба, опрема, одређени приходи, далеко изнад прихода који се остварују. О начину трошења средстава хранитељи воде дневник и тиме документују потрушњу средстава намењену потребама деце о којој брину и на основу чега надлежне службе имају увид да ли је дете на смештају комплетно збринуто.
Иначе, Србија је потписница Конвенције о правима детета и све стручне процедуре спроведене у вези са збрињавањем и негом деце се базирају на овом документу. Сам закон Републике Србије у делу хрнитељства је ослоњен на ове стандарде. Између осталог, мишљење детета старости до десет година се мора утврдити и поштовати, а када је дете старије од десет година оно мора дати сагласност да буде смештено у хранитељску породицу. То је део стручне али и правне процедуре и у случају сваког штићеника било ког центра за породични смештај се поштује и спроводи без изузетка.
Када је реч о процедури смештаја код хранитеља, деца из исте породице се не раздвајају, а при смештају у хранитељске породице институције воде рачуна да се штићеници, ако је могуће, првенствено сместе у сродничке хранитељске породице. Разлог је да се не издвајају из породичног окружења уколико је могуће и да живот наставе што је могуће безболније. Уколико неко од сродника јесте заинтересован и има компетенције да га збрине дете може да се повери њему на чување, опет уз поштовање законских одредби и предвиђене процедуре.
Једна од законских одредби за хранитељство односи се и на број деце смештене у једну хранитељску породицу. Ограничење је максимално троје на смештају да би се омогућило деци да живе у комфорним и свим неопходним условима за безбедан живот детета. У случају да једна породицас којој се одузимају деца, или су деца остала без родитељске бриге, има више од троје деце, доноси се одлука да деца буду збринута у истом месту, у хранитељскм породицама које су у непосредној близини да би деца била у контакту са браћом и сетрама. На тај начин се не раздвајају и одрастају заједно.
Хранитељи, уколико могу и желе, имају могућност да свог штићеника или штићенике усвоје. Да би се то остварило пролазе кроз поступак сличан оном који су прошли за хранитељство. Углавном се ради о случајевима где се након дугог низа година између хранитеља и штићеника успостави родитељски однос и то није редак пример у Милошевцу. Из године у годину, из генерације у генерацију хранитеља, велики број бивших штићеника је усвојен и тим поступком збринут за сва времена. Имају родитеље, породицу и сигуран дом где остају, жене се и удају, формирају своје породице. То и јесте најлепши и најплеменитији исход хранитељства у Милошевцу, селу које расте захваљујући новим житељима који доносе одлуку да остану у породици својих хранитеља. Неки од њих без удомљавања бирају да се настане у месту одрастања и да овде у поморавској и шумадијској питомини отпочну живот. Баве се бизнисом, пољопривредом, заврше успешно школе, факултете, испеку занате, и одуче да буду и они хранитељи.
Како се долази до сертификата за бригу о деци без родитеља, појаснила је педагог Центра у Милошевцу, Сандра Алексић. Од ње смо дознали да се све чешће за хранитељство опредељују млади, па чак и неудате девојке. Тако су Ирена Каборо и њене две сестре, одрасле у хранитељским породицама у Милошевцу, завршиле средње школе, наставиле да живе у Милошевцу и пре једне деценије су завршиле обуку. Тада су заједно са Тијаном Јовановић и Слађаном Проговац биле најмлађе и прве полазнице школе за хтранитељство.
Сандра каже да са завршеном обуком и сертификатом у рукама хранитељице су готово бебедне у случају ревизије јер би свака од хранитељица, ако би им се одузела поверена деца, одвајање поднела као велики губитак.
ПРОГРАМ ПРИПРЕМЕ И ОБУКЕ
Програм припреме за хранитељство похађају супружници, односно ванбрачни партнери – будући хранитељи. Обука траје 33 сата. Трочасовне радионице одржавају се једном недељно у Центру за породични смештај деце и усвајање.
СИНТЕТИЗОВАН ИЗВЕШТАЈ
Након завршеног програма припреме Центар за породични смештај сачињава Синтетизован извештај који садржи налаз и стручно мишљење о општој подобности будућих хранитеља који се доставља центру за социјални рад. Центар за социјални рад доноси одлуку о општој подобности будућих хранитеља и издаје потврду о бављењу хранитељством, с роком важења од две године.
Хранитељи имају право жалбе на решење центра за социјални рад у случају када не добију општу подобност за хранитељство.
Након истека две године, центар за социјални рад доноси одлуку о продужењу или укидању потврде о бављењу хранитељством, ценећи успешност остваривања хранитељске улоге а на основу праћења хранитељске породице – односно извештаја Центра за породични смештај о поновној процени хранитељске породице.
