Бранка Филиповић била је хранитељица за понос и узор новим генерацијама хранитеља
Ретке су прилике да исте године, у једном дану, чак три највиша државна одликовања буду уручена у једном селу. Сретењским орденом првог степена 15. фебруара 2018. године награђен је Центар за породични смештај и усвојење Милошевац, а две тада најстарије хранитељице из села, Бранка Филиповић и Катарина Дешић, добиле су златне медаље за заслуге. Заједно су однеговале седамдесеторо деце. Била је то последња почаст заслужним грађанкама овог малог места великог срца, доброг гласа и још бољих људи, за сво добро које су несебично даривале деци без родитељског старања. Недуго после овог значајног догађаја за њих, цело село и њихове породице, две херојине су се преселиле у вечност. Оставиле су иза себе многобројне породице, лепе успомене штићеника на период одрастања у њиховом крилу и незаборавна сећања на доброту која их је красила.
Бранка Филиповић је и сама била дете у хранитељској породици које су касније хранитељи усвојили. Поред своја три сина, однеговала је још 42 деце која су у њеној кући остали до пунолетства. Дан јој је почињао у четири ујутру, завршавао се дубоко у ноћ. Требало је угрејати деци млеко, скувати чај, припремити одећу и ципеле за школу, спрермити им доручак, испратити их куд год да одлазе и дочекати их кад се враћају. Све оно што мајка и бака раде за своју децу и унучиће, радила је она четрдесет и више пута него било каја мајка за своје дете. Сваки дан све исто и много више са једним циљем. Да осете топлину дома, порасту и постану људи, буду часни и поштени грађани који ће храбро корачати кроз живот.
У овај збирни извешај није урачунат велики број деце о којима су се Бранка и њена породица бринули привремено, од неколико дана до неколико месеци, док им Центар није пронашао сталну хранитељску породицу. А било их је доста... приличан број оних којима је дуговечна хранитељица била све у животу. Бригу о њима Бранка је делила са супругом Мирославом и укућанима. Остајали су до велике матуре и дуже, све док се не снађу у животу, не обезбеде себи други дом или се не врате у природну породицу. Тако је радила све до краја живота, до последњег корака, до 92. године.
Дебела свеска у линијама би била потребна да се забележе имена и презимена свих дечака и девојчица које су животни путеви довели до Милошевца. Одрастајући уз хранитеље, Бранку и Мирослава, који су им видали ране постајали су храбри и одважни, учили се самосталности и племенитости, бивали стрпљиви и промишљени, знали су да процене прилике и да разликују добро од зла.
Од више стотина жена из Милошевца и околине које су се, у организацији Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу, од 1931. године до данас, пуних девет деценија, бавиле хранитељством, по броју малишана које је извела на животни пут Бранка Филиповић је апсолутни рекордер. Скоро педесет. Неће је за дуго нико надмашити ни по броју ни по осталим карактеристикама које је чине посебном и јединственом. Да је поживела и дуже, а Бог је наградио добрим здрављем и стрпљењем, овај број би сигурно био још и већи. Било би ту још дечака и девојчица који би је носили кроз живот у најлепшим сећањима. Сматрају многи који су осетили топлину њеног погледа и меки додир њених жуљевитих руку да би било оправдано пријавити је за Гинисов рекорд зато што је мало вероватно да постоји жена у свету која је извела на пут више од ње деце без родитељске бриге. Допринос заједници је немерљив а она је то чинила тихо, без велике помпе и обиља речи, спонтано као права мајка, брижна бака, жена пуна врлина и поштовања свих који су је познавали.
И сама одрасла у хранитељској породици, без радитеља и иког свог, знала је шта значи пажња, узвраћена љубав, топлина туђег дома који постаје друга кућа за децу без родитељске пажње и неге. Бранка је рођена 1929. године у Београду, две године пре оснивања колоније за ратну сирочад у Милошевцу. Није имала ни две године када је, у марту 1931. године, доведена у Милошевац и, у организацији тек основаног центра за бригу о напуштеној деци, дата на чување и васпитање породици Милана Пашића. Његова супруга Фросина ушла је у анале установе као прва хранитељица. Њено име везује се за велики број незбринуте деце коју је однеговала између два рата и утрла пут хранитељству у овом селу.
- До четрдесет сам бројала, после сам престала. Не знам колико тачно их имам на броју заједно са њиховим породицама – причала је својевремено Бранка, поносна на своје потомке. Сматрала их је за своју децу.
- Многи ми се јављају, понекад посете. Сви су ме звали мама. То сам им и била. Били су ми велика радост и занимација. Најтежи су растанци – није лако одгајати их од пелена и пустити их да оду, као птићи из гнезда. Више због година не могу да их пазим, али бих и даље имала довољно љубави и пажње за све њих. Све су то моја деца – говорила је у деветој деценији када бисмо са њом повели разговор о одгајању деце из Центра и значају хранитељства.
Била је увек орна за причу и разговоре о деци, о одрастању без родитељске љубави и пажње. Знала је да каже „стрпљење је најважније“.
- Потребно је да их разумете и да их волите. Кад имате довољно љубави да је делите са неким коме је ваша пажња најпотребнија, ништа није тешко.
Ретко позитивна и блага особа, записали су уз њено име стручњаци из Центра. Имала је дара и начина да освоји и извуче свако дете на пут, покаже му да је вољено и добродошло у породицу која ће за децу без родитељске пажње увек остати место коме ће се враћати као у свој дом.
Бранка никада није упознала своје родитеље, нити је сазнала ко су и чија је. Годинама је уз помоћ усвојених родитеља покушавала да их пронађе, да открије своје порекло али јој се није посрећило да добије одговоре на сва питања која су је мучила док се спремала за живот. Трагајући безуспешно за својим коренима очврсла је и спремила се да буде деци са истом судбином снага и потпора, подршка и путоказ. До удаје и рођења своје деце остала је ускраћена за топлину и дубоке емоције које људско биће осети кад се нађе поред неког свог. Та празнина у срцу била је најјачи мотив да деци о којој се бринула пружи још више љубави него што је она имала од својих хранитеља. Била им је мајка и другарица, учитељица живота, саветник и судија, усмеравала их да ходају уздигнуте главе, буду часни и поштени, добронамерни и вредни поштовања околине и својих најближих.
Живот никада није мазио Бранку. Увек је давала више него што може, а добијала онолико колико је могла да поднесе. У Милошевцу је завршила основну школу, ту се удала, оформила породицу. Изабрала је за животног сапутника Мирослава Филиповића, са којим је изродила троје деце - синове Сашу, Радета и Драгана. Оставила је четворо унучади од двојице старијих синова, најмлађи Драган је трагично настрадао у осамнаестој години. Био јој је рана непрежаљена. Део љубави коју би даривала њему и његовим потомцима делила је на децу из Центра и даље, иако обрхрвана тугом и болом, способна да брине о њима.
Радила је у кући, на имању, активно учествовала у организовању разних друштвених манифестација, посебно оних за децу и њихово културно уздизање. Била је пример за све. Способна да разуме, васпута, саветује. На ногама увек пре свих, у цик зоре, на починак кад се село смири, кад и последње дете у кући, а било их је и по шесторо истовремено, заспи мирним сном.
ПИСМА
„МИЛА моја, једина мајко. Пишем ти овог јутра, кратко, док чекам да ми на подој донесу мога маленог сина. Синоћ сам га родила, здравог и лепог као сан. Ти си прва с којом желим да поделим радост, јер да није било тебе, не би, можда, било ни мене. Ни, ове, моје среће. И да знаш, зваће се Бранко. По теби, једина моја. И да знаш да тек сад знам колика је љубав мајке према детету. Али, тек сад не знам зашто су мене родили и оставили, а ти ме, малену и непознату, повила својим крилом. Неговала и подизала да постанем ово што јесам. Написала бих и њима, родитељима, писмо… Како, кад их не познајем? У овим тренуцима само твоје лице, родитељско, препознајем“.
Ово писмо је адресирано на Милошевац, на Центар за породични смештај и усвајање где настају најлепше приче о љубави и хуманости према малишанима лишеним родитељске бриге и топлине. Остављени на старање овдашњим, милошевачким породицама, боре се за живот, нови почетак. Писмо је упућено Бранки Филиповић, хранитељици о којој се још увек у селу прича. Прочитала га је у једној од многобројних емисија посвећених селу великог срца директорка најхуманије установе, Милица Лукић Момировић.
Рекла је том приликом да није ово писмо једино које је стигло у малено поморавско село добрих и племенитих домаћина под чијом су хранитељском руком деца туђе небриге и заборава, постала „то што јесу“. Људи који не заборављају, захвални на топлини коју памте, а свесни да топло крило није крило њихове биолошке мајке.
– Нема дана када у Милошевац не стигну поруке, писма, фотографије од наших штићеника, који су надрасли тугу и пребродили време, и скућили се, како у Србији, тако и широм света – каже Милица.
– Стижу поруке, потресне, топле, стижу писма у којима нас обавештавају да су постали родитељи, неки чак деке и баке. Млађи нас детаљно обавештавају да су нашли посао, да у својим кућама чувају фотографије, понеки предмет, успомену коју су понели из Милошевца… Дошло нам је недавно писмо из Канаде од наше штићенице Албанке, са Косова. Пуно је љубави и захвалности. Сва су писма препуна емоција којима узвраћају пажњу својим хранитељицама за све што су када им је било најтеже учинили за њих.
Милица с поносом каже да изрази захвалности представљају разлог постојања установе, да су део трајања Милошевца и да за запослене у Центру представљају путоказ да истрају и заједно доведу до савршенства оно што је пре девет деценија започето у маленом поморавском селу надомак Београда.
