Деведесет година успешног рада Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу
Више од 6 000 деце без родитељског старања отхранило је село Милошевац за непун век постојања Центра за породични смештај и усвајање. Традиција хранитељства дуга је 90 година и више од половине од 1 200 домаћинстава, колико их има у Милошевцу, сведоци су одрастања деце из свих крајева Србије, некада целе Југославије. Центар ове године обележава редак јубиле – 9 деценија упешног рада. Од почетка године бројни догађаји усмерени су ка промоцији устаниве о којој се добар глас проноси и изван граница земље. Један од значајнијих појављивања у медијима је свакако култна емисија РТС – „Квадратура круга“ коју од срца и из срца ради новинар Бранко Станковић.
Обилазећи милошевачке хранитељске породице и децу која проводе детињство са племенитим људима великог срца, овековечио је камером и причом љубав, хуманост и доброту пред којом замагли поглед и заигра срце. Потече по нека суза, неизречене мисли пуне дивљења настане душу невидљивих посматрача њихових судбина. Свако ко зна шта значи загрљај родитеља, ко се сећа топле собе и пуне трпезе у смирај дана, осети немир и пожели да каже велико хвала свима који имају толико љубави да је поделе са онима којима је она најпотребнија док одрастају и покушавају да збаце са нејаких плећа терет породичне судбине. То је довољан разлог да се о овим људима говори чешће на начин како би се покренулa емпатијa код других људи, да се у већој мери заштите сви актери оваквих прича – деца, хранитељи, родитељи који су силом прилика или сплетом чудних околности били принуђени да се одвоје о своје деце, запослени у установама који својим ангажовањем доводе у склад пропусте друштва и појединца за које би брига о деци требало да буде обавеза и светиња.
Овако некако су се осећали многи док су гледали кадрове из Милошевца, пажљиво слушали разговор Бранка Станковића са хранитељима, посматрали разиграну децу у дворишту, чули излагања директорке надалеко познате установе, Милице Лукић Момировић. Наметало се притом питање да ли се довољно говори о овим јунацима нашег доба, да ли се пише о њима, нуди ли им се помоћ и пружа подршка да их буде још више. А закључак је испливао мимо очекивања одмах после објављивања емисије. Били су заинтересовани упућени у постојање установе и доброту житеља поморавског села, али је и поред тога изостала очекивана пажња јавности да се још више и плодоносније говори о актерима животних драма у циљу да се помогне деци и друштву да проблем превазилазе безболније и успешније.
Шта очекују и шта им треба, рећи ће сами ако се запитате и посетите их, посебно ако сте у могућности да хуманитарним акцијама улепшате детињство више од стотину дечака и девојчица који одрастају у кућама својих хранитеља чију ће љубав носити кроз живот као амајлију и неизбрисиво сећање на време када су оно што им је у животу недостајало добили од непознатих људи.
Подсетио је неупућене Бранко у својој најави да је све је почело далеке 1931. године када је из сиротишта у Београду упућено прво седморо деце на опоравак у Милошевац. Милошевац је изабран као огледни центар хранитељства у Србији јер је у то време имао велики број образованих људи који су могли деци да пруже адекватно образовање и васпитњу, а уз то је имао и здравствену задругу што је тада била права реткост у Србији.
Као колевка хранитељства Милошевац је јединствено село, не само у нашој земљи већ и у Европи из које су долазиле многе делегације да виде како то функционише у Милошевцу и како је могуће тај модел хранитељства применити у њиховим срединама.
- Не постоји нигде овакав модел бриге о деци без родитељског старања, али су многи из Европе долазили да виде како радимо, на који начин се бринемо о штићеницима. Делегације из Данске, Шведске, Француске, Кине ... желеле су да се упознају са нашим моделом и могућностима да се овакав начин рада примени у њиховим условима. Да у нашим хранитељским породицама имају све оно за чим чезну, а то су љубав и топлина хранитељског дома, било им је јасно чим су обишли породице са нашим штићеницима. Без обзира на све што овим начином рада пропагирамо, живот у биолошкој породици се не може ничим надоместити, али је у датим околностима овај модел најбољи за децу без родитељске бриге – рекла је директорка установе, Милица Лукић Момировић.
Из каквих породица су деца која долазе у Милошевац, с чим се све суочавају они, а с чим хранитељи, које су предности одрастања деце у хранитељским породицама у односу на дом, говорили су одрасли у оваквим условима, у кућама својих хранитеља, од којих су неки и сами постали хранитељи новој генерације деце без родитељске бриге. Нису хранитељи пружали смо негу и љубав, били им узор и ослонац у свему. Били су им све што им је тада недосталало. Неки су одлучили да кад одрасу остану у селу, из поштовања узимали презимена својих хранитеља. Један од њих је Зоран Новаковић, житељ Милошевца за сва времена.
- Био сам без идентитета. Нисам ни презиме мајке одабрао јер је она час користила Михајловић, кад јој је одговарало Михаиловић. Средњу школу сам завршио као Михајловић, на факултетској дипломи ми пише Новаковић. Из захвалности за сву пружену љубав, пажњу, сигурност и доброту коју су поделили самном када сам био сам и остављен одужио сам им се на овај начин – каже Зоран и додаје да је то била сељачка породица, али су домаћини знали да васпитавају и да воле, пружају подршку и подстичу.
- Није било никаквих репресија, испраћали су ме у школу и на пут са џепарцем, топлим родитељским саветима. Било која врста помоћи кад ми је требала добијао сам је од њих. До краја живота они су за мене били отац и мајка, тата и мама. Хвала им за све.
Деци у хранитељским породицама људи који су их подизали постали су им најважнији у животу. У то се уверио и Миле Петровић, сада и сам хранитељ.
- Одрастао сам у хранитељској породици, а данас и ја бринем о деци која имају исту судбину као ја. Некад су неки добри људи мени помогли, па сада ја враћам. Имам двоје деце на смештају, волим их као своје. Све што сам добио од мојих хранитеља, делим са њима.
Породици Јасмине Ђуричић броји 11 чланова – двоје деце из Центра чине заједницу са њима и не одвајају их од осталих укућана.
- Више од 50 година, од 1967. у нашој кући се негују деца без родитељског старања. Најпре је бака мог супруга била хранитељица, после моја свекрва, када сам дошла у ову кући и ја. Три генерације хранитеља. Волимо их као своју, ми се једноставно сродимо са њима и они са нама. Кад дођу прихвате све као да су овде рођена. Ја сам им и мајка, бака, тетка, шта затреба, зависи од узраста.Живимо од пољопривреде и децу учимо да поштују рад сељака и стичу радне навике. Не користимо их да би била бесплатна радна снага. Као и своју децу гледамо, ако желе да науче и да раде пружамо им прилику. Тако постају оговорнији, успешнији у животу. Ми смо им ветар у леђа. Дајемо им сву подршку и снагу. Да превазиђу недостатак родитеља, да наставе даље и да продуже уздинуте главе.
Директорка Центра у низу предности одрастања у хранитељској породици у односу на дом наводи природно окружење зато што је породица незаменљива за одгој сваког детета са или без родитељског старања. Хранитељи се труде да пруже сву подршку, сву љубав коју пружају и својој биолошкој деци што је незаменљиво у односу на домски смештај. То исто поступцима и речима потврђује млада хранитељица Мирјана Јовановић.
- Децу гледам као своју, тако се понашам од када сам почела да бринем о њима. Трудимо се да им у огромним количинама пружимо љубав, пажњу, заштиту... све што им је потребно. Имам двоје деце на хранитељству, једно је беба. У овој породици је традиција хранитељсва још од баке мог супруга, траје дуги низ година. Учимо их да буду добри људи, да се фино понашају, да се образују, да из њих извучемо све што можемо, дамо им снагу и потпору да се боре кроз живот.
Свако дете кога је пут нанео у хранитељску породицу носи неку трауму са којом ће се вероватно борити целог живота. У Милошевац најчешће деца долазе као бебе, а одлазе као одрасли људи. И Саша Шабановић је дошао у Милошевац да му хранитељи залече ране, осоколе га и пошаљу у свет.
- Имао сам 10 година када сам дошао у Милошевац. Породица ми је пружила све што није моја биолошка. Имао сам потпуну љубав, праве смернице за живот, осећај да неком припадам и да ме неко воли колико и ја њих волим и поштујем. Ускоро дипломирам на Факултету струковних студија у Лесковцу. Отићи ћу у Словенију да наставим живот, али са собом носим најлепше успомене из Милошевца.
Његова хранитељица Дивна Милосављевић потврђује да Сашу никада није овајала од своје деце, трудила се да све има и да запамти живот у њиховој породици као епизоду која је за њега значила припрему за још бољи живот.
- Рекла сам свом покојном мужу да деца коју будем чувала имају све услове као наша деца. Да их исто васпитавам и чувам као да сам их родила. То ми је обавеза и завет који сам дала. Не одступам никада од те одлуке. Сви они заслужују љубав и пажњу, сигурност и топлину дома коју нису стицајем разних околности имали код својих родитеља.
- Деца најдуже до 26 године могу да остану у хранитељској породици. Школују се, завршавају факултете, одлазе у своје општине. Тада им Центар за социјални рад помаже у даљем осамостаљивању. Дешава се да многи од њих немају никог свог, блиску родбину, онда се трудимо да их обебедио у нашем окружењу уколико су заинтересовани да остану. Имамо деце која су остала овде, пронашла запослење, купила кућу, добила део имања од хранитеља... Остали су заувек у Милошевцу – каже директорка Лукић, потврђујући причу великог броја бивших штићеника Центра који су изабрали да живот наставе тамо где им је било најлепше онда када им је било најтеже.
Круг се тако затвара. Ако остану бивају исто оно што и њихои хранитељи – хумани људи, широких погледа, великог срца, раширених руку да загрле и заштите децу којој је родитељска љубав и пажња ускраћена.
- Могу се деца коју чувамо волети исто као наша. Кад дете дође и загрли те, каже мама, воза је успостављена за сва времена – каже Душица Јелић, хранитељица која је однеговала шсторо деце. Сада брине о дечаку и девојчици предшколског узраста. Њена свекрва је извела на пут 15 деце.
- Никад није било разлике међу нама. Моје детињство је обележила слога, јединство, љубав међу свим члановима породице. Сестра и ја увек смо делиле све што имамо са децом из Центра. Никада нисмо имале нешто више него друга деца у кући и то нам никада није сметало – потврдила је Кристина Јелић.
