ДОБРО СЕ ДОБРИМ ВРАЋА

Бивши штићеник Центра у Милошевцу, Миле Петровић, данас са својом породицом брине о деци без родитељског старања, враћа дуг установи и својим хранитерљима који су му помогли да постане човек

Милошевац, најпознатује село у поморавској долини, у коме живе племенити људи великог срца и чисте душе, пуних деведесет година пружа утеху и обезбеђује породично окружење деци без родитељског старања. Чува тајну тужних дечијих судбина, доприноси да потисну у зборав најружније сегменте детињства, враћа им наду у остварење снова и чини да постану часни људи као њихови хранитељи. Учећи и одрастајући уз њих постају не само чрвршће личности, него и савесни и добри домаћини који, кад раскрсте са детињством и сенкама прошлоси, неким новим генерацијама дарују оно што је њима недостајало када су били мали. Бригом и љубављу доприносе да деца без родитељског старања у хранитељској породици одрасту, усправе се и полете из гнезда.

Међу децом која су овде добила топло огњиште, сигурност и љубав, нашао се као петогодишњи малишан, Миле Петровић, данас угледан домаћин села Милошевца који са својом породицом пружа уточиште некој новој деци из Центра. Захваљујући добрим људима, свим члановима породице Драгице Лукић, касније Савете Радовановић, који су га прихватили као свог рођеног, Миле више од десет година, уз своје троје деце, подиже и штићенике Центра у Милошевцу. Данас брине о двоје деце, сестри и брату,  девојчица која је до недавно одрастала са њима удала се и створила своју породицу. Долази да их посети, да са њима подели радост и бриге, потражи савет, нађе утеху у њиховим топлим загрљајима.

Иако је период тужног детињства далеко иза њега, сети се често дана када је безнадежно прижељкивао да га рођени отац загрли, помилује по коси и каже да ће све бити другачије и да ће га одвести кући, породици којој припада, да им недостаје и да су пожелели да све што је било ружно и неправдно према остављеном детету исправе гестом помирења.

- Не знам да ли смо се икада на прави начин поздравили отац и ја. Можда, у мојој машти. Волео бих да се сећам да ме је пољубио. Да се стварно догодило тако нешто сигурно бих се сећао тренутка када ме очински привија на груди. Тако нешто не бих могао да заборавим, а за свако срећно дете такве сцене су свакодневна појава. Да је долазио да ме види, посети у Центру и код хранитеља, лакше бих преживео самоћу, не би ме гушио осећај напуштености кроз детињество, одрастао бих заштићен и са вером да ћемо једном бити заједно – прича биви штићеник своју животну причу, без улепшавања, огољену истину. Прича сетно, готово мирно, без горчине и кајања што нема лепих речи за свог створитеља. Одавно помирен са судбином, само се присећа периода када је неко други имао у његовом животу важнију улого него родитељи.

decca

- Он уствари није ни желео да ме види. Ни мајчиног загрљаја се не сећам из тог времена. Пред очима су ми увек само руке непознатих људи које су ме заштитнички грлиле као да су ми говориле да сам сигуран поред њих и да ће ме чувати од свега и бранити од сваког насртаја туге и самоће. У кући мојих хранитеља имао сам слободу као да сам њихово рођено дете. Ваљда зато сам остатак живота сматрао да су ме они узели да бих се ослободио свега ружног и туробног што је притискало моја нејака плећа.

Није се Миле Петровић, некадашњи мали милошевачки колонац, од доласка у породицу Лукић осећао сам и заборављен. Добио је преко ноћи сигуран дом, брижне родитеље, вишечлану породицу у којој се нису правиле разлике између оних који су дошли и оних који су их прихватили као своје најмилије. Растао је заштићен и вољен, уважаван и поштован, питан за жеље и потребе. Једино што га је пекло била су сећања на оца и бледе слике мајке. Данас је отац петоро деце. Троје рођених у браку са супругом Миром и двоје које су прихватили да им, у хармонији породичног дома залече ране детињства, сличне његовим.

uiuyhgh

Одлучио је да буде доследан својим идеалима, да исто васпитава сву своју децу, да се потруди снагом своје воље да постану прави људи, спремни да одговоре изазовима живота, онако како је то радила његова хранитељска породица којој дугује то што је иза себе оставио све недаће и препреке.

- Одгајајући децу из Центра осећам да враћам дуг мом детињству, без детињства - каже Миле Петровић, који је у Милошевац доведен као нејако дете од пет година, неспообно да предвиди шта га чека у туђој кући, без сећања на прошлост и људе око себе који су одлучили да бригу о њему препусте друштву и неким другим људима способним да децу сличних судбина утеше и залече им ране.

kuca

- Дошао сам без своје воље у Милошевац, али сам сам изабрао да ту останем. Не да не желим да се сећам детињства, него не могу да издвојим неко сећање које је било преломно за мој живот, једино судбински долазак у непознато окружење. Живео сам као и остали у селу. Повремено сам осетио горчину која собом носи сазнање да си колонац, неко кога су родитељи оставили... био сам нежељено дете. Школовао сам се, оженио, запослио, формирао породицу. Ишло је, срећом, све уобичајеним редом, без стрампутица и последица несрећног детињства.

Миле је поштован човек у селу. Постигао је све својим рукама и залагањем, упорним радом и жељом да због њега нико не заплаче и не осети да је одбачен. Нада се унуцима од своје и однеговане деце, брине о дечаку и девојчици из Свилајинца као да су његова рођена деца. Не жели да осете разлику, да им падне сенка на одрастање у његовој породици. Не крије сузе које саме пронађу пут док говори о свом и детињству деце о којој брине.

- Тешко вам је да поверујете, али они су стварно моји. Мојој деци су они брат и сестра и не дозвољавам да буде разлике међу њима. Међу њима је права, обострана љубав. Одрастају заједно, обузме ме топлина кад видим колико се воле, како се истински грле и љубе. Колико плачем од туге због свог несрећног детињства, толико се радујем и захваљујем Богу што ми је поверено да овој деци у својој кући узвратим на исти начин пажњу и сигурност коју сам добијао од својих хранитеља. Да тога није било, ко зна шта би се самном догађало.

Не бежи бивши штићеник Центра у Милошевцу од приче која га подсећа на тугу због одвајања од најрођенијих. Излечио је одавно све ране из периода када ништа није разумео нити могао да схвати зашто се обрео у кући непознатих људи. Историју почиње да пише од 1986. године.

dokumenta

- Рођен сам у Земун Пољу. Имао сам пет месеци када су се отац и мајка развели. Свако је на своју страну отишао. За мене нису ни питали, формирали су нове породице и окренули се њима. Отац ме је одвео баки у завичај, у Крупац код Прокупља. Неговала ме је бака до пете године... Мајка је отишла у Словенију. Отац остао у Земун Пољу – присећа се невољно, као да га пече сваки сусрет са детињством.

- Када сам напунио пету годину, довео ме отац у Милошевац, у колонију за незбринуту децу. Узела ме је моја хранитељица Драгица Лукић и све што је после тога уследило било је топло и лепо. Памтим њене руке, први тањир топле супе, осмех њене деце која су расла у складној породици... Све је то било за мене ново и лепо. Прву пут сам осетио сигурност и љубав око себе.

У Милошевцу је Миле завршио четврти разред када је одједном, ненадано, за време распуста дошао отац и повео га са собом, да буде у новој породици, да расте са сестром. Али... ништа није било како се понадао. Нове муке и још већи проблеми. Није га веселио нови дом, нити му је било лако и лепо. Био је вишак, дете другог реда. Вратио се у Милошевац, у нову хранитељску породицу. Живот започиње код Радовановића, маме Савете и тате Воје.

- Били су изузетни људи. Према мени, као да сам њихов рођени син... Кажу да сам био добро и вредно дете. Учио сам, не само у школи, већ и на њиви, у домаћинству које ме је спремало да ја будем домаћин. После основне уписао сам Трговачку школу. И успешно завршио. На једној екскурзији, романтично као у причи, на мору сам упознао моју Миру, девојку из Босне. Дописивали смо се... Она је била моја прва и последња љубав. После војске сам је довео у Милошевац. Ту почињем свој други, лепши живот.

Није одмах Миле пожелео да буде хранитељ, да веже свој живот са децом која су кроз живот пролазула као он. Пре десетак година је донео одлуку да одужи дуг хуманости. Мира је знала и разумела разлоге. Подржава га и бодри да буде још бољи и успешнији.

- Мене су Лукићи и Радовановићи, моји хранитељи, научили како се лече ране остављеног детета, ја то исто учим моју децу. Бог ме погледао, хранитељи подигли... Да сам са родитељима остао, онаквим какви су били, можда никада човек не бих постао. А, ето, постао сам. И поносан сам на то што сам био колонац у Милошевцу – каже увек кад са новинарима подели своју тужну причу. Поновио је истим редоследом казивање сваки пут кад неко пожели да јавности пренесе сећања штићеника Центра у Милошевцу и подсети читаоце да је живот леп, најлепши кад неко ко остане без родитељске љубави одлучи да кад одрасте узврати доброту новој генерацији деце без родитељске бриге.

stice

- Колико год да сам био гневан, љут и разочаран због судбине која ме је задесила и небриге родитеља који су ме оставили непознатим људима да ми надокнаде све што су ми ускратили, заболело ме је када сам чуо да ми је отац умро. Боли ме и што ми је мајка далеко, што ме оставила, што је не виђам. Нисам никада тражио објашњење зашто сам био жртва њихове неслоге. Сами су се предамном правдали и пребацивали одговорност један на другог. Ништа ми то није значило ни онда ни сада. Кад се представљам неком ја и данас кажем: Ја сам Миле Петровић - колонац, отац петоро деце. То је моја истина, више није болна, у тој реченици сажет је мој некадашњи и будући живот. Поносан сам на то ко сам и шта сам постао – завршава своје казивање човек који је нашао себе и поделио све што има са другима онако како су то радили људи који су заслужни за његов идентитет –  хранитељи најпре из породице Лукић, касније Радовановићи.

ЗАХВАЛНОСТ ДОБРИМ ЉУДИМА

Дођу у Милетове снове, с времена на време, сцене из детињства. Бледе слике завичаја... Као на јави бљесну сцене одрастања у Милошевцу. Кад отвори очи одлази у собу деце о којој брине. Помилује их и тихо каже да мирно спавају и да он чува њихов сан.

- Гледам уснула лица моје лепе деце. Покушавам да откријем шта се крије у њиховим сновима. Срећан сам што су у нашој кући, Мириној и мојој, што расту уз нашу децу. Верујем да су са нама нашли ону топлину која је мени некад давно пружена у Милошевцу. Знам да би све било другачије да сам се нашао негде далеко од села које даје снагу и несебично дели све што има са остављеном децом.

ПОРОДИЦА ЈЕ СВЕТИЊА

Моји хранитељи су моја породица, моји прави родитељи. И нема блага коме бих подредио то што моја деца имају. Моје тужно детињство ме упутило у вредност породичне топлине и слоге. Понекад се запитам шта је то са људима који не схватају вредност породице. Разарају је не водећи рачуна о патњама деце рођене у тако несрећном браку. Моја је обавеза да у вредности породичне заједнице упутим свако своје дете. Рођено, једнако као и прихваћено, да учиним све да у нашој кући стасају и одрастају заштићени, да расту вољена као што сам ја у крилу нерођене мајке био срећан и спокојан.

uioiouioioupppp

 

skola

 NEMA ZA PERU