Кад порастеш потражи ме!
Војислав Павловић, бивши директор установе за збрињавање деце без родитељског старања у Милошевцу, је један од шест хиљада штићеника чија је судбина била налик једна другој. Хранитељи су им помогли да одрасту без родитељске љубави и постану честити људи, а они сами изборили су се да им будућност буде лепша него што су могли да се надају. Миљенику анђела Господ је из ко зна којих разлога наменио животни пут који се у многоме преплитао са местом одрастања и људима који су били уз њега када је било најтеже. Растао је и одрастао у Милошевцу, школовао се, створио породицу и вратио се пред крај радног века да буде директор установе судбински везане за његов цео живот. Сада је у пензији и не престаје да разнишља како и на који начин може да помогне онима чије је одрастање слично његовом.
Од Војиног драматичног живота лако би могла да се исприча занимљива прича, цео роман преточен у филм по истинитом догађају и било би свакоме занимљиво да без даха ишчита све што би стало у корице једне позамашне књиге, а сваки кадар филма би био узбудљив и поучан за нове генерације пред којима је неизвесност. Имао је непуну годину када су га донели у дечију колонију, збринули у селу где свака друга кућа чув децу без родитеља. Ситан, нејак, неухрањен... Био је бледуњаво дете без љубави и пажње рођене мајке од које је на самом почетку педесетих гоина силом одвојен.
Да је домац било му је јасно много касније, тек кад је пошао у школу, када су на сокаку нека обесна деца почела да вичу: Колонац, колонац! Није ни знао шта то начи. Није ни имао потребе да се сусреће са појмом који носи само бриге, не и радост и смирај душе.
- Свет ми се окренуо наглавачке. Шта сам то чуо. Осетио сам да је нешто ружно, претеће за мене и моју будућност. Чуо сам и раније да та реч постоји, причали су неки људи у селу о деци које су звали још неким погрдним именима – домци, сирочићи... Можда не вичу мени, тешио сам се. Окренем се. На путу никог, осим мене. И данас ми бруји у ушима као оног дана када сам постао свестан да сам један од оних без куће, родитеља, породице. Као да ми је неко утиснуо печат судбине на чело.
Овако Војислав Павловић прича о горком сусрету са истином. Опекло га као ватра сазнање да је и он један од оних коијима срећа није била наклоњена да буду са својима у породичној кући уз родитеље, баћу и сестре. Волео је мајка Смиљу као рођену мајку, зато није ни морао раније да се сусреће са реалним сликама из свог живота. Она га је неговала, пазила и чувала као своје дете од када зна за себе. Ништа му није недостајало – имао је њу, своју кућу, најмилије око себе за које и данас твди да су му род најрођенији. Смиља га је звала сине, свијала у скуте и учила га да буде јак и чврст, да порасе и буде човек. То што га је нека друга жена родила није било њему знано, касније ни важно.
Уствари, у његовом животу све је било збркано и чудно, немогуће а стварно, безнадежно са срећним крајем.
- Смиља Петровић је, била моја хранитељица – прича течно, без застајкивања, без горчине и сете, Војислав Павловић - Дуле. Код ње је, каже са сузом у оку, проходао, проговорио, њој рекао мама. Она га је хранила, шила му кошуљице и намештала несташни чуперак увек на једну страну, као да га је теле олизало. Слала га у школу, ишла на родитељски састанак, дочекивала и испраћала на пут кад је мало порастао. Учила животу у коме се постаје човек. Чврст и правичан.
Пре тог срећног краја када је посатао човек каквим га је Смиља тесала кроз живот као што је Ђепето свог дрвеног лутка правио да му улепша самачке дане, Воји је усуд искушавајући његову отпорност на зло и тегобе на пут стављао тешко премостиве препреке. У Милошевац је стигао годину дана по рођењу. Поратне 51. године када је хлеба било таман толико да се одржи голи живот био је прекобројан у својој породици. Директно из Градске болнице у Београду очврснуо после тешке болести послат је у Милошевац да тамо нађе дом.
- Причала ми је Смиља, много година касније, да сам међу пристиглом децом био најситнији. Од мене само стомачић и плава коса. Нико није хтео да ме узме. Хранитељице су се хватале за снажнију децу, чврсту и здраву. Ни да ме неко погледа, помилује по коси и каже биће ти лепо код нас. И моја Смиља је узела децу за себе, није ме ни она погледала, тек негде код врата, кад је видела да сам остао само ја, сажалила се и вратила за мене. Кући ме пригрлила, умила, обукла, ојачала и бринула о мени док је била жива. Тај загрљај, њену топлу руку, уморне оче на крају дана које су ме гледале са пуно љубави никада нећу да заборавим. Водиле су ме кроз живот и снажиле да издржим кад год ми је било тешко. А терет нас остављених је био тежи него што било које дете може да стави на плећа.
Не би ова прича била толико тужна и толико сетна, да је Воја као већина штићеника Центра у Милошевцу само дете без родитељске пажње и љубави. Њега је на милост и немилост оставила породица чим се родио. Било је то време када је љубав била дозвољена само у брачној постељи, када су се тек рођена деца изван брака отуђивала, уништавала, остављала покрај пута. И баш њега је таква судбина задесила у времену лажног морала, годинама када је била велика брука неговати ванбрачно дете.
- Мајка ме је желела, отац није. Погрешила је млада и неискусна. Морала је да крије трудноћу и порођај, све у нади да ће се он од некуд појавити и пригрлити их као најмилије. Ништа од тога се није десило. Родио сам се усред зиме, на некој ледини. Није могла мајка да ме остави, није јој дало мајчинско срце. Понела ме, храбро, родитељима. Надала се да ће, кад виде унука, попустити и прихватити је са дететом. Деда јој је бебу истргао из руку, бацио у обор, међу свиње. Не знам како сам преживео. Ни свиње ме нису хтеле. Нису ме ни такле, а мени је ту, било сигурно топло чим сам преживео – прича невероватну причу о свом животу Војислав Павловић, човек коме су звезде биле наклоњене, кога су анђели чували, а Господ Бог му одредио дуг живот.
- Другу ноћ у зору, испричали су ми у Доњем Лапову, кад сам трагао за својим коренима, банула је полиција са пушкама код мог деде. Истерали су га на ону ливаду где сам се родио. Кажу му: "Теби се прексиноћ овде родио унук“ признао је, рекао им да сам у обору и да сам можда још жив. Нашли су ме полусмрзнутог и хитно пребацили у Градску болницу у Београд... И ево ме данас имам и ја унуке.
Војислав Дуле Павловић у овој болници је лечен више од десет месеци. После су га упутили у Милошевац, у Колонију. Мозаик је састављен. Зна бивши штићеник ко га је родио, коме није био на срцу, како је могао да заврши да ондашња власт није радила по савести и директиви партије.
И име Војино има чудну причу. Дуго није знао ко је заправо, чији је, како се зове и ко су му преци. Сазнао је све то у једном дану, кад је као одрастао одлучио да потражи своје.
- Кад ме моја Смиља узела, онда из Центра, кад ме нико није хтео, питали су је записничари: "Какво име да му уведемо?". Одговорила је: "Кад је мушко, нека буде Душко". И уписали су ми то име. Памтим да ме је звала умилним гласом Дуле, Дућа, Душко... како кад, "моје дете, мој мали син“. Кад сам завршио основну школу, и отишао у Рачу Крагујевачку да упишем гимназију, тражили су ми извод из књиге рођених, кад тамо не пише Душан, него Војислав... Тада сам био сигуран да ми је мама, Радмила Павловић из Доњег Лапова, оставила путоказ. Упрла прст у мог биолошког оца... Тражио сам да нађем ко је тај Војислав. Одустао сам. Да сам га нашо, шта бих казао том странцу.
Није стигао Војислав да упозна мајку за живота. Умрла је рано, 1971. године. Мисли да би све било другачије да су се срели, да су имали прилике да се нађу и испричају. Кад размишља о њој замишља је тужну и уплакану, напаћену и осрамоћену.
- Размишљам понекад, кад ми се роје мисли без неког разлога, колико је пропатила док је крила трудноћу, кад ме је рађала, унезверену куда ће и шта да ради са мном. Рођење ванбрачног детета у селу и у том времену, била је велика срамота за породицу. Брука за обешчашћену девојку чија је судбина неизвесна – присећа се Воја времена када је у раној младости дошао до сазнања о својима и био затечен чињеницом да га је мајка желела а сви остали били против ње и њеног чеда.
Ваљда зато што му је почетак био туробан и пун чемера, живот му је подарио срећу, љубав, успех и задовољство да осети најискреније и најлепше емоције поред људи који су га неговали, којима је вероваво, касније сусретао и који су испреплетали своје путеве са његовом срећом.
Гимназију је завршио, као одличан ђак. Уписао и завршио Економски факултет у Београду. Студирао и надничио. Све је постигао у редовном року. Хранитељска породица Смиље Петровић у Милошевцу била му је уточиште, дом и породица. Све што му је узето суровом одлуком човека чије су емоције убили стид и малограђанштина, нашао је у топлом Смиљином крилу. Узвратио је успесима и пажњом, био им је радост и понос, доказ да све што су учинили за њега није било узалуд.
Сећа се живо свега што се догађало у Милошевцу у преломним тренуцима његовог живота. Био је сигуран, иако је знао да му је Смиља само хранитељица, да ће увек бити ту за њега. Да га охрабри, подигне кад падне, посаветује, помилује и похвали.
- На полугодишту друге године факултета, сећам се, спремам се да идем кући. Зарадио сам да јој купим комбинезон, оцу кошуљу, осталој деци кримке. Није хтела да прими поклон, све док се није уверила да сам све то часно зарадио. Таква је била моја Смиља.
Као мото своје тужне приче сећа се Војислав Павловић да му је мајка Смиља, кад би га држала у крилу и мазила као рођена мајка, често говорила: "Кад порастеш, потражи ме". Хтела је да се увери да је добро, да је постао добар човек, да га је извела на прави пут како је одувек желела. Како живот испише приче боље него што писац бестселера може да измашта, мајка Смиља није дочекала да њен Дуле заврши факултет и види га запосленог, ожењеног и оца двоје деце, да га испрати у војску.
- Не знам шта бих дао да је жива. Да је дочекам као домаћин у својој кући, да се враћајући у прошлост загрлимо на капији некадашње колоније из које ме понела и борила се да преживим. Урезала је дубоке трагове у мој живот, утицала на мој карактер, постао сам због ње бољи човек него што је могла да замисли. Данас живим онако како ме је учила. Достојно њеног племенитог живота.
МАЛА МАТУРА
КАДА сам завршио основну, као најбољи ђак у школи, Смиља ми је купила одело, домаћински ме спремила. После неколико дана, из колоније су дошли васпитачи. Пробудили нас у рану зору. Саопштили су јој да више нема обавезе према мени. Одзвања ми у ушима тешка истина изговорена без имало душе и снебивања: "Нема више потребе да Дуле буде у хранитељској породици, даћемо га на усвајање". Додали су још: „Ако неће да иде, можеш да га избациш из куће“. Као гром из ведра неба чујем њен глас: "Он је моје дете, остаће овде." Сигуран у њену љубав и огромну подршку, предвече сам смирен отишао у Рачу. Уписао сам гимназију. Знао сам да имам где да се вратим. Остало су само ситнице у односу на део живота који не бледи, чије се слике појединих епизода враћају непозване. Да ме сете на оно што се догодило и што је могло да буде да ме анђели нису сачували и моја Смиља узела у окриље.