Нови пројекат нашег листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА
Циљ пројекта је указивање јавности на значај села Милошевца, које је као колевка хранитељства, током 90 година постојања
Центра за продични смештај деце и усвајање, збрињава у својим домовима децу без родитељског старања из свих крајева Србије. За непун век постојања „дечије колоније“ у селу великог срца, у хранитељским породицама, уточиште је нашло више од 6.000 деце лишене родитељске љубави. Када би се сви ти, сада одрасли људи, поново окупила на истом месту, настао би још један, већи Милошевац. Много штићеника Центра као усвојени чланови хранитељских породица, одлуком да остану у селу и формирају сопствене породице, и сами, као хранитељи у својим кућама, љубав узвраћају новим генерцијама деце без родитељске бриге. У социјалној установи од изузетног значаја за друштво и државу, цела година 2021. посвећена је јубилеју. Серијал текстова у новинама Морава прес и на порталу www.planamedia.rs за циљну група имаће хранитеље, штићенике, децу и омладину, раднике Центра у Милошевцу, запослене у институцијама социјалне заштитите, ширу друштвену заједницу.
У Милошевцу, селу племенитих и вредних људи, 78 километара удаљеном од Београда, у хранитељким породицама после Великог рата до данас, ране тужног детињства без родитељске бриге видали су малишани уз помоћ хранитеља који су их волели као сопствену децу. Социјална установ преко које се хранитељским породицам додељују деца на чување, Центар за породични смештај деце и усвајање „Милошевац“, до недавно по народној херојини укњижен као „Рада Младеновић Ђулић Црна“, обележиће у рано пролеће 2021. године 90 година постојања. Кроз Центар је, за непун век од оснивања до данас, прошло више од 6.000 деце без родитељског старања из свих крајева ондашње Југославије и садашње Србије. Када би се у новим условима и новим околностима, сви некадашњи чланови „дечије колоније“ нашли на месту одрастања, настао би нови, још већи Милошевац.
Оно што се никако не сме занемарити је чињеница да се овде велика љубав и пажња посвећује од стране хранитеља деци са сметњама у развоју. Последњих деценија све више је малишана категорисаних као особе са инвалидитетим који се због таквог третмана и свеопштег прихватања хранитеља упућују у Милошевац у већем броју него у друге установе у Србији сличног карактера.
Прве хранитељице биле су: Фрусина Пашић, Перка Здравковић, Смиља Петровић, Милица Лукић, Цвета Ђулић, Бранка Филиповић. Међу најстаријима, до недавно су биле скоро вршњакиње установе: Бранка Филиповић, Катарина Дешић и Љиљана Ђулић. Пре две године председник Србије, Александар Вучић, одликовао је хранитељице Катарину Дешић и Брнку Филиповић златним медаљама за заслуге, док је Центар одликован Сретењским орденом првог степена за хумане активноси у области дечије заштите-хранитељства. Катарина је однеговала и на животни пут извела 18 штићеника, Бранка 40. Ова признања припадају целом селу за сво добро које су несебично, скоро читав век, даривали деци без родитељског старања.
Многобројне породице су, преносећи ову хуману делатност на млађе чланове, извеле на пут поред своје деце још по 50 и више малишана збринутих у хранитељским породицама. Одрастали су у њиховим кућама када им је топлина породичног дома била потребна као хлеб насушни. Традиција хранитељства се као породични завет преносила на млађе тако да су данас чукун унуци првих хранитељица преузели одговорност да брину о штићеницима као што су то чинили њихови преци. Милошевац је због тога феномен, место јединствено у свету, на мапи Европе уцртано као село великог срца где је свака кућа отворила широм врата за децу без родитељског старања одакле су у свет отишли као одрасли људи испраћени љубављу и топлином породица у које се увек радо враћају као у своје домове.
Петровићи, Пашићи, Писаревићи, Лукићи, Ђулићи, Ресавци, Танасковићи, Павловићи, Димитријевићи, Ђорићи ... скоро да нема куће у овом питомом поморавсом селу у којој није одрасло неко дете остављено без родитељске љубави и пажње. Углед мештана некада се мерио по броју однегованих и збринутих малишана у њиховим домовима, па се данас свака кућа може похвалити дугачким списком штићника који су одрасли на њиховом огњишту.
У летопису установе забележено је да је некако с пролећа, 1931. године, из сиротишта у Београду у Милошевац упућено седморо малишана да се опораве на чистом ваздуху, уз домаћу, здраву храну. С разлогом је изабрано ово село јер је Милошевац у том периоду био напредна сеоска средина близу Београда. Намера је била да им угледни домаћини и широкогруди људи ублаже тугу и излече их од болести са којима су уз лекарску дијагнозу и савет за лечење упућени на опоравак. Прихватили су их најимућнији мештани. Тада нико није ни размишљали да ће деца, која су овде нашла привремено уточиште, топлину породичног дома и топлу људску руку, остати у селу и да ће то бити почетак хранитељства и дуготрајне делатности која ће дати углед и обележје селу. И тада и данас житеље села великог срца водила је иста мисао – кад има за двоје- троје наше деце, имаће за још које. Ништа се од тада није променило. Мењали су се само услови живота, љубав према деци без родитеља је расла, а растао је и углед села по доброти и хуманости познатом у целом свету.
У Милошевцу је хранитељство начин живота, традиција која се не прекида ни у најтежим условима. Нема ни једног дворишта без дечије граје нити једног члана заједнице у чијим одајама нису одрастала деца из Центра. У домаћинствима житеља овог села смењивале су се генерације штићеника, цео живот ових пожртвованих људи био је посвећен колико својој, толико и туђој деци. И никада нико није пито за додатке и плаћања услуга, сви су сматрали да се добро добрим враћа. Тешко су им падали једино растанци, испраћаји у свет деце коју су прихватали и заволели као своју. Држава данас дотира, а и да не даје, опет би било исто, кажу најстарији хранитељи, заветом од својих старијих чланова везани за овај хуман посао.
У свакој прилици мештани истичу да су увек били и да ће такви и остати - село пуно деце којима је потребна љубав и пажња, топли дом и сигурно уточиште од свих недаћа које су их задесиле на почетку животног пута. Архивска грађа бележи да су у најстаријим хранитељским породицама од настанка установе однеговани читави разреди малишана оспособљни за живот. Многи су остали у питомини Поморљавља, скућили се, засновали породице и сами постали хранитељи. Одвајали су им домаћини парче земље, поклањали окућницу и помагали да заснују породицу.
Све је почело са Дечијом колонијом. Почетком двадесетог века у Милошевцу су се органозивале многе задруге које су обећавале напредак и развој. Ратови који су у том периоду захватили Балкан и читаву Европу зауставили су успон села уз цариградски друм. По завршетку Великог рата настаје процват задругарства. Око 80 посто становништва било је учлањено у неку од задруга. За село је била најзначајнија Здравствена задруга основана у априлу 1929. године на иницијативу чланова Одбора Земљорадничко потрошачке задруге и здравствених радника Србије и Хигијенског завода из Београда. Две године касније у село које ће постати колевка хранитељства долази др Матеја Амброжић због формирања Дома за незбринуту децу. Након разговора са др Спасенијом Симић и члановима одбора Задруге у село стиже првих седам малишана које је др Симић распоредила по најугледнијим милошевачким породицама. Наредне године дошло је још више деце, и тако из године у годину, до данашњег дана траје традиција хранитељства.
У Другом светском рату порастао је број деце без родитеља и родитељског старања. Упркос општем сиромаштву Милошевац није затварао капије хуманости. Нове групе млишана ратних сирочади стизале су у Милошвац, ту и остајале. Делили су са децом својих храитеља парче проје, комад сира, суве сланине, носили заједничку одећу. Били су збринути, заштићени и пригрљени, имали оно што им је тамо негде силом отето и ускраћено за сва времена. Како је било током рата, настављено је и после, а у новим условима прилагођено животним променама. Милошевац је, скоро читав век након оснивања Дечије колоније, остао село отвореног срца за све малишане којима је потребна љубав и хрнитељска пажња. Остварјују хранитељи накнаду за ову делтност због чега су неке хранитељице донеле одлуку да им ово и званично буде позив. Надају се пензији и као запослене жене проводе читав животни век са децом из Центра у својим домовима.
Нису сви могли да буду хранитељи, ни онда ни сада, чак и ако су хтели. Чувати децу из Центра била је велика част. Породице којима су поверена деца на чување по свему су биле узор у селу. Подразумевало се да су то биле домаћинске куће, у којима се знао ред, али које су пре свега одисале љубављу према деци која нису одвајана од рођене. И којима је, од свега на свету, љубав била најпотребнија као сигурност за даљи корак у будућност – говорила је својевремено психолог у установи, Душанка Бакота, од које смо запамтили причу да се приликом облиласка штићеника по хранитељским породицама одмах знало колико је пажње и љубави посвећено деци у тој кући.
- Тамо где видимо да су на отвореним вратима смедеревца поређане дечије чарапице и ципелице да се загреју пре него што ђаци устану и спреме се за школу, где се пуше на столу тек скувано млеко и чај, знамо да је дете на сигурном.
Велики пријатељи Центра су увек биле бројне амбасаде, националне компаније, институције, удружења и појединци... Уз помоћ великог броја акција за децу Милошевца унапређен је рад установе и борвак деце у хранитељским породицама. Са њима су били кад год је затребало: Атеље 212, Coca Cola, English Book, Подрум Радовановић, Фондација Новак Ђоковић, Карађорђевићи, Мало Лане, Карнекс, Жлезара Смедерево, Гоша, општина... У Београду је једне године организована у Улици отвореног срца акција за децу Милошевца, у Подруму Радовановић амбасадорска беба је била намењена прикупљању средстава за Центар...
Хранитељство функционише тако да се све везано за децу одвија преко Центра за породични смештај и усвајање „Милошевац“. Установа државног ранга организује обуке за хранитеље и добијање сертификата за бављење овим племенитим послом. Непосредно врши смештај деце без родитељског старања у друге породице, има увид у рад хранитеља и пружа стручну помоћ породици којој је дете поверено на збрињавање и васпитање све док се не обезбеде услови за његов повратак у сопствену породицу, све до оспособљавања за самосталан живот и рад, најчешће до пунолетства. У Центру су за рад са децом ангажовани психолози, дефектолози, социјални радници, васпитачи, управно и помоћно особље. Децу сваке године посећују и социјлани радници из општина са чијих подручја потичу. Постоји јака умреженост веза између Центра и хранитељске породице, као и установе и школе. Центар обезбеђује и адекватан третман деце ометене у развоју. Разлике међу децом не постоје, имају иста права, исту пажњу и исти третман. Колико је развијена свест о важности Центра говори и чињеница да су мештани поклонили плац и кућу за развој инклузивног центра за квалитетну организацију боравка штићеника у селу и бољег одрастања деце са посебним потребама.
