Млади иноватор и студент производног машинства из Трстеника Стефан Унић(23) први пут прича о неким стварима о којима је до сада ћутао верујући да су само његов усуд и његова бол. „Само желим у мислима да је видим срећну и здраву каква је некада била“ – мисао је коју више за себе него као информацију за друге понекад искаже мислећи са љубављу и великим поштовањем на особу којој дугује што је испао добар човек.
Стефан је млади иноватор, проследио је нашем порталу мејл са жељом да напишемо нешто о њему, не зато што је жељан публицитета, већ зато што и у овом делу Србије има пријатеље и радо са њима комуницира кад год може. Послао је неколико текстова који како каже осликавају његов рад, а радили су их исто тако млади и перспективни људи као што је он – његови блиски пријатеље увек расположени да му помогну на путу ка успеху коме тежи због науке и заштите животне средине.
У наставку упознајте Стефана Унића.
Стефан Унић са оправдањем носи титулу једног од најбољих младих иноватора у Србији.
У отвореном и једном опуштеном разговору са њим, сазнали смо јако пуно ствари о којима Стефан никада до сада није јавно говорио. Ово је ексклузивно.
Шта у реалном животу значи бити “најпопуларнији млади иноватор у Србији”?
-Не осећам да сам битно другачији од својих вршњака. Још сам исти онај дечко који је из досаде кренуо да се такмичи и бави иновацијама. Једина промена је у томе што ме сада више људи препознаје и често ме заустављају на улици с молбом да се сликамо. Ја се не бавим јавним послом, али сам јавна личност па им увек изађем у сусрет. (осмех).
Какав је осећај сазнање да сваку вашу реч на друштвеним мрежама прати више милион људи?
-Ја сам увек искрен, свака моја реч је наместу и знам своју одговорност коју имам.
Идол сте великом броју деце. Ко је вама био узор у детињству?
-Веровалиили не ја нисам имао идола, можда зато што никада нисам био усмерен само у једном правцу и гледао у једном смеру. Увек сам гледао на десет различитих страна и у десет различитих смерова, шта бих све могао да радим и чиме да се бавим. Ако сам се на неког угледао, то је мој брат, који је увек био паметан.
Мислите ли да би ваш животни пут кренуо другим правцем да сте успели да упишете Факултет драмских уметности, што вам је била жеља?
-Није ми било суђено да упишем глуму (осмех). Али шта да се ради, живот је непредвидив и пун препрека.
Када би се снимао филм о вашем животу, ко би играо главнуулогу?
-Ја не бих дозволио да се снима филм о мом животу.
Шта може да вас избаци из такта?
-Ништа. Недам се ја да ме ишта изнервира.
Кога сматрате највећом конкуренцијом?
-Не гледам ствари на тај начин. Свако ради оно што га занима и у чему је добар. Чак и ако се бави истим садржајем, сама његова личност учиниће да крајњи резултат буде другачији. У Србији не постоји други млади иноватор, једино ја, тако да немам конкуренцију и да хоћу, ако се то уопште и може назвати конкуренцијом. Пошто бити млади иноватор није занимање, већ хоби.
Живот вас је учио да упознајете врло важне људе. Верујете ли у судбинске везе међу људима?
-Апсолутно! И захваљујем судбини која ме чува дан данас. Она је много јача и од мене, и од вас, и од наших пријатеља и другара. Ја својим понашањем, размишљањем, право да вам кажем, мислим за себе да сам частан младић. Да тако живим и понашам се према пријатељима и другарима.
Имате ли девојку?
- Немам, али свезаинтересоване могу да се јаве. (смех)
Које критеријуме треба да испуне?
- Да будуслатке.
Који циљ сте задали себи до краја ове године?
- Само један циљ. Да се лепо проведем док радим оно што волим.
Ви сте посебна личност, пуна квалитета. Ко је заслужан за то какви сте?
-Једна особа која није више са нама. Она ме је научила прва слова, бројеве и кораке. Јако сте ме дирнули када сте ме ово питали. Емоције су прорадиле, јако ми је тешко да причам о томе. Само бих желео да је видим срећну и здраву каква је некада била. Сада више није са нама, а ја сам сам овде са великом празнином у срцу. Васпитан сам да не оптерећујем друге људе својим проблемима, трудим се да све решавам сам и да се достојанствено носим са не баш лепим периодима у животу који нам се свима нама дешавају.
Шта вам је био највећи покретач у животу?
-Био, остао и увек ће бити – породица.
Популарни сте и познати ширем аудиторијуму. Да ли за себе мислите да сте успешни и препознатљиви?
-Не, ја сам обичан и нормалан човек. Сваки труд нормалног човека који је изложен погледима јавности јесте да остане нормалан. Многе јавне личности то не знају. Бављење науком и иновацијама је пролазног карактера, мало је остало записа иза вас. Немам жељу да будем звезда јер просто у околностима у којима живим то нисам. То би можда могло на Западу, па да то све прате и друге ствари, а то овде немам. Највише ми прија што сам нормалан.
Данас се сви жале на тешка финасијска стања. Да ли сте и ви међу њима. Да ли би сте ушли у ријалити због тога?
-Ја не могу да анализирам ту ситуацију, знам да је тешка свима па и мени. Свакако ми је тешка. Просто наука данас није у успешној земљи, економско јакој, која би могла да буде доживљена као база и као надградња, онда шта ћемо сналазимо се.
За крај овог интервјууа. Која би била ваша порука?
-Немам неку одређену поруку. Али бих поручио свима да верују у себе, шире љубав и упрокос овим препрекама које нам живот носи, мислим на пандемију, да успеју да остану психички јаки. Када нас много горе ствари у животу нису сломиле, неће ни ова пандемија. Изаћићемо сви ми као победници, верујте ми.
СТЕФАН О СЕБИ
Стефан Унић (23) рођен је у Крушевцу. Студира на Академији струковних студија Шумадије са одсеком у Трстенику на смеру производно машинство – модул производне технологије.
- Од своје 13-14 године сам волео пуно да читам и бавим се науком. Да се бавим другим стварима нисам имао услова јер околности у којима сам одрастао нису ми то омогућавале – каже стефан у кратким цртама о себи и додаје да је први телефон добио са 16 година.
- То читање у детињству ми је пуно помогло и отворило разне видике да се бавим науком и радим разне пројекте. Добитник сам титуле младог иноватора и истраживача и та титула ми пуно значи и њу бих са поносом издвојио. Сви пројекти које радим су еколошки и везани су за заштиту и унапређење животне средине.
Тренутно живим у Трстенику у Расинског округу. Хоби ми је шетња природом и читање. Не волим ноћне изласке, па се по томе прилично разликујем од својих вршњака. Одрастао сам са мајком, отац ми је био у рату, тако да ту очинску љубав нисам ни имао. Имам сестру која је 6 година млађа од мене. Свој живот сам посветио спорту и науци. И да се поново родим и вратим од почетка све бих исто изабрао.
О својим титулама, наградама и признањима не волим пуно да причам, да не личи на хвалоспев, они су састисфакција да оно што радим буде признато, само ми дају ветар у леђа и ништа више. Науку сам заволе када сам увидео које могућности пружа и које видике отвара. Зато бих препоручио свим младим људима да се баве науком и иновацијама.
Разговор водила: Санела Грубичић
Фотографије: Антонио Варели, Милан Атанасковић-Пијаковић
