„Сазнај препознај! Пријави – не трпи насиље", порука је коју са собом носе после тренинга у Великој Плани млади из Крагујевца, Деспотовца, Бора, Кучева, Велике Плане и Пожаревца.
Мирјана Митић, дипломирана социјална радница, запсолена у Астри – тренерица на пројекту „Сазнај препознај! Пријави“ УГ „Свет речи“, сматра да је родно засновано насиље једна од најбитнијих тема о којима се тако мало разговара. Истиче да се о појави присутној у свим облицима друштва уколико се третира као тема за разговор приступа на потпуно погрешан начин, али је добра ствар што се о томе све више прича међу млађом популацијом. Пројекат који представља наставак вишедеценијске борбе „Света речи“ против насиља се реализује уз подршку Министарства омадине и спорта и траје до краја децембра.
На едукацији у Великој Плани, одржаној средином јула, тренерица на пројекту била је прдставница млађе генерације АСТРЕ - невладине организације која се бори против свих облика експлоатације жена, скоро вршњакиња полазница семинара, млада социјална радница Мирјана Митић. Преносећи своје утиске са обуке у раду са средњошколцима истакла је да су пуни ентузијазма, заинтересовани за решавање проблема друштва који су део стварног живота свих генерација, у највећој мери се одражавају на њихову будућност и утичу на квалитет њихових живота.
- Из искуства у раду са младима приметила сам да имају жељу да се информишу, да причају о тим темама, али им није дат простор нити су им дате смернице у ком правцу би требало да промишљају неке ствари. Информишу се преко интернета, од својих вршњака, који дођу до неких информација на исти начин, са друштвених мрежа и то је неки зачарани круг, Ми се трудимо да им створимо сигурност и поверење да о неким њима важним темама говоримо на врло безбедан начин, упутимо их где могу да разазнају шта су информације, а шта дезинформације – каже Мирјана и упућује младе на институције које им могу пружити комплетну слику свега што их у овој области занима.
- Поред радионица у оваквим пројектима могу у школи да употпуне знање, можда чак и обраћањем неким организацијама које се баве тим темама, на неки професионалнији начин. Мислим да је то суштина проблема где тражити и наћи одговоре на питања која их интересују. Није проблем да су они незаинтересовани, проблем је како да дођу до правих извора информација. Сами смо сведоци да медији онакви какви јесу не пружају много, прецизније речено најмање оно што је проверено и њима потребно и њиховом узрасту примерено. Оно што им се нуди, може погрешно да их усмери, или да им послужи као модел понашања у погрешном правцу – каже дипломирана социјална радница, изражавајући похвале групи на рачун колективног доприноса и залагања да се идеја о сузбијању насиља после завршене обуке ваљано и са ентузијазмом шири међу младима по Србији.
- Сви су били заинтересовани за тему, на крају, у процесу евалуације, када је требло да заокруже неко осећање подстакнуто на радионицама, истакли су солидарност и изразили жељу да се интензивније настави бављење овом темом. Изразили су спремност да оно што су научили на обуци пренесу својим вршњацима и тако подигну свест младих о значају проблема. Деловало ми је због тог сазнања да ће ово што радимо бити наставено и продубљено – истиче Мирјана и наводи да су у обиљу информација које су добили у оквиру пројекта млади истакли да им је најкорисније било сазнање везано за митове и предрасуде о насиљу.
- Најинтересантнија тема којом смо се доста бавили су митови, предрасуде о насиљу, али и одговор на питање како могу да помогну неком ко трпи насиље, коме могу да се обрате ако су сами жртве насиља, или пак познају некога ко је жртва. Занимало их је због чега неко остаје у насилној вези и због чега се из породице у којој постоји насиље формирају насилна деца. Отвориле су се теме као што је љубомора - првенствено разлика између љубоморе и бриге и у том контексту како препознати нездрав однос у партнерској вези. Мислим да је свима било некако опипљиво и јасно о чему говоримо. То су теме о којима ће сигурно и они причати након радионице.
А када се ради о родној равноправности, дефинитивно,закључује седукаторка на пројекту, млади имају неке информације. Осећају да нешто не штима и да се и даље другачије гледа на дечаке и девојчице.
- Невероватно је, када смо их питали о чему девојчице размишљају када се враћају саме кући, а о чему дечаци, да је одгоор био готово идентичан. Ту је био њихов аха моменат када су девојчице схватиле да заиста још увек није ито бити дечак или девојчица у овој земљи, па и другим друштвима. Ту је кренула да се води дискусија колико нам је важна родна равноправност и потреба да се осетимо безбедно.
Дечаци запрво не размишљају ни о чему, каже Мирјана Митић. Њима је приоритет да се спреме, изађу и да се друже. Девојчице имају спектар планова, почев од тога ко ће да их врати кући, како ће се понашати ако немају неко друштво, ко ће им бити заштита. Припремају телефон да се праве да разговарају, носе кључеве у рукама... Имају читав низ ставки о којима дубоко промишљају. Док на овакве ствар троше време, дечаци заправо немају никакве дилеме. То им је помогло да схвате да и дефинитивно није исто да ли сте дечак или девочица.
- Девојчице је социјализација напрвила опрезним и одговорним за поступке. Кад одлазе у град родитељи им говоре „пази како се понашаш“, „шта радиш“, „с ким се дружиш“, „води рачуна да те неко не прати“, „да ти неко нешто не стави у пиће“... Може то и дечаку да се каже, али девојчицама обавезно. „Пази којим улицама идеш“, „зови тату“, „сачекај брата“. Девојчицама је све то социјалицацијом усађено.
Начин размишљања је исти када се ради о младима у већим или мањим срединама, тврди едукаторка. И једнима и другима је потребан простор где ће причати своју реалност, где ће отићи да размењују своје мишљење, моћи да чују друге вршњаке без осуђивања, где ће моћи да кажу шта мисле и продубе интересовања за ову тему. За њих су партнерски односи веома интересантна и веома важна и блиска тема, истиче Мирјана Митић. Закључује да се млади добро носе са свим дилемама и да не пристају на компромисе. Храбро иду у сусрет свему што за њих прдставља непознаницу, нешто ново и изазовно.
- Није присутан страх, више неизвесност шта могу да очекују. Мало су заплашени, примећујем, добра је ствар што се о насиљу све више прича, и што се прича о родној равноправности, али фале конкретне семернице на којима морамо да радимо. Деца су отворена да чују, било је различитих тумачења и покушаја да се освести проблем. Оно што је занимљиво је чињеница да смо их без тешкоћа довели у стање да промишљају на другачији начин. Мислим да је то бенефит оваквог рада.
На питање шта Астра нуди младима као модел понашања у спорним ситуацијама, одговор је очекивано комплексан.
- Указујемо им пажњу да наставе да се баве овом темом, да деле информације које су добили на радионици, буду подршка својим вршњацима, да је у реду питати уколико у нешто нисмо сигурни и да то не мора увек да буде интернет, већ да о неким стварима можемо да разговарамо са особом у коју иммо поверење.
Астра им нуди варијанту да за њих направимо прихватљиву друштвену групу где ћемо бити ту за њих да одговоримо на сва питања, подржимо их у даљим акцијама, ако се појави неки случај могу да нам се јаве, да им будемо стручна подршка у целом процесу.